Cerebralna paraliza

Podelite:

Cerebralna paraliza (dečija cerebralna oduzetost, CP, DCO) predstavlja grupu poremećaja pokreta i položaja tela uzrokovanih defektom ili oštećenjem struktura mozga (lat. cerebrum pa otuda naziv cerebralna). Oštećenja u ovoj bolesti ne potiču od oštećenja i poremećaja kičmene moždine, perifernih nerava niti mišića. Ubraja se u razvojne poremećaje. Javlja se nešto češće kod prevremeno rodjene dece.

cerebalna-paraliza-117

Uzroci cerebralne paralize dele se na

1. prenatalne (od momenta oplodnje pa sve do radjanja deteta) – ovi uzroci su najčešći 2. perinatalne (porodjaj i neposoredno vreme po radjanju deteta) 3. postnatalne ( uzroci koji se javljaju nekoliko meseci ili godina po rodjenju) Kao neki od prenatalnih uzroka navode se: familijarne forme cerebralne paralize, različiti sindromi otkriveni u toku trudnoće, aberacije hromozoma, dokazane kongenitalne infekcije ( toksoplazmoza, rubela, citomegalovirusna infekcija i herpes), neke anomalije mozga, smanjen dotok kiseonika, alkohol ili odredjenje grupe lekova koje se ne smeju koristiti u toku trudnoće.

U toku porodjaja, najčešći uzroci cereralne paralize su: produženi porodjaj (beba duži period bez kiseonika), povrede u toku porodjaja, moždano krvarenje, potreba za oživljavanjem, niska ocena na rodjenju, mehanička ventilacija duže od 7 dana, neonatalne konvulzije i meningitis, kao i neki metabolički poremećaji (teski oblici žutice..). Kao jedan od najčešćih uzroka postnatalne cerebralne paralize navode se traume, infekcije CNSa, smanjen dotok kiseonika i maligniteti.

Ono sto kod roditelja prvo, a potom i kod pedijatra može pobuditi sumnju na cerebralnu paralizu je zaostatak u psihomotornom razvoju koji je vidan i jasno izražen u odnosu na vršnjake (nemogućnost samostalnog držanja glavice i posle petog meseca života, napetost ili preterana slabost mišića, nemogućnost samostalnog sedenja sa deset meseci i nemogućnog samostalnog hodanja posle druge godine, nevoljni pokreti i trzaji). Često su ovi poremećaji udruženi sa intelektualnom zaostalošću za vršnjacima, deformitetima kostiju i kičmenog stuba kao i oštećenjem vida i/ili sluha. Nekada su vezani sa težim formama epilepsije.

Veoma je važno da roditelji imaju evidenciju kada je dete šta počelo da radi jer je anamneza najvažnija za postavljanje dijagnoze. Dijagnozu postavlja neuropedijatar, koji već u uzrastu 6-12 meseci može da uoči usporene miljokaze razvoja, a nekad i očuvane primitivne reflekse koji se kod zdrave dece normalno gube.

Sam poremećaj se ispoljava u nekoliko različitih varijanti kao spastična hemipareza (kada je zahvaćena jedna polovina tela, više ruka nego noga), spastična kvadripareza (zahvaćena su sva 4 ekstremiteta) ili mogu da budu zahvaćene samo obe noge, dok su ruke i lice neznatno oštećeni. Mogu de se jave pojačani refleksi i izraženi nevoljni pokreti u zavisnosti od forme bolesti, pa problemi sa ravnotežom ukoliko su zahvaćeni delovi malog mozga.

Neophodno je dijagnozu postaviti u što ranijem periodu zbog pravovremene terapije, pre svega fizikalne, koja će poboljsati detetov tonus mišića i pokrete. U zavisnosti od toga kojeg je stepena oštećenje mozga i do kakvih je promena došlo, zavisi i uspesnost fizikalnog tretmana. Najvažniji terapeuti u poboljšanju stanja deteta su roditelji , od njihove istrajnosti u redovnom vežbanju zavisi i kakav ce biti tok i prognoza bolesti . Vežbice i igrice za razvoj pokreta, govora i mentalnih sposobnosti roditeljima pokazuju fizijatar i fizioterapeut, logoped i psiholog.

Kada se rodi dete koje ima cerebralnu paralizu za mnoge roditelje to moze biti preveliki šok, na koji ce različito reagovati: može da se javi agresija ili depresija i zatvaranje u sebe, nezadovoljstvo. Veoma je važno roditeljima objasniti načine na koje najviše mogu da pomognu svom detetu, a sve u cilju kako bi se detetu i porodici pomoglo da što bezbolnije i realnije prihvate bolest.

Potrebno je prepoznati detetove razvojne potencijale i usredsrediti se na njih, a postojeće razvojne smetnje i deficite ublaziti. Najvažnije su razvojne vežbice za postizanje samostalnosti, unapredjenja govora, jačanje motorike, motivacije i koncentracije deteta. Psihološka testiranja zbog razvoja mentalnog stanja deteta je potrebno sprovoditi jednom godišnje. U težim formama neophodno je davanje odredjenih lekova ili ortopedske intervencije kako bi se pospešila nezavisnost i samostalnost ove dece.

Dr Milena Novakovic

 Izvor: mojpedijatar.co.rs
Podeljeno