Čupanje dlačica kod dece (trihotilomanija)

Podelite:

Trihotilomanija je svrstana u posebnu grupu poremećaja koji nosi naziv “poremećaj kontrole impulsa. Ovoj grupi pripada jos kleptomanija, piromanija i patološko kockanje.

 dlacica

O čemu je reč ?U osnovi ovog poremećaja je snažan impuls za čupanjem dlaka, a to znači da deca koja pate od ovog poremećaja nisu u stanju da se odupru ovom impulsu. Delovi tela sa kojih se čupaju dlačice uglavnom su svi kosmati delovi počev od glave  – kose (obično pred spavanje deca čupkaju dlake sa jednog određenog dela i neretko stavljaju u usta, dok npr. sisaju palac na drugoj ruci), obrva, trepavica, a kod starijih pazuha, brade ili pubičnog dela.

 

Pošto se vrlo često umanjuje značaj ovog problema od strane deteta ili roditelja, ili porodica dolazi zaobilaznim putem do psihologa preko dermatologa, postoje kriterijumi pomoću kojih ćete znati da li se radi o trihotilomaniji, a to su :

  • stalno ponavljanje čupanja dlačica, što uzrokuje upadljiv gubitak dlakavosti na određenom delu tela (trepavice, obrve, kosa…)
  • rastući osećaj tenzije pre čupanja ili ukoliko se impuls spreči
  • osećanje zadovoljstva ili opuštenosti kada se dlaka iščupa
  • problem je često u korelaciji sa socijalnom disfunkcijom deteta (izolacija od vršnjaka i roditelja, usamljenost deteta).

 

Ovaj poremećaj je u vezi sa visokom anksioznošću (napetošću) deteta, sputavanjem ispoljavanja agresivnosti pošto su roditelji vrlo često naglašeno nasilni, opsesivnim simptomima tipa brojanja, proveravanja, pranja ruku… ili prisilnim mislima. Nejasno je da li je depresivnost uzrok ili posledica, ali je evidentno  da su deca postiđena, usamljena, povučena,  sklona izolaciji, bezvoljna, niskog samopoštovanja i samopouzdanja. Kod dece sa trihitilomanijom neretko se mogu uočiti i grickanje noktiju, lupanje glavom ili grebanje kože.

Ovakvo ponašanje je autodestruktivno, oslobađa od unutrašnje napetosti, ali ukoliko se ne prepoznaje kao problem, ima tendenciju da poprimi značajnije razmere.

 

A kakvi su roditelji?

 

U porodicama ovih mališana je čest visok nivo tenzije, kao i agresivnost među njenim članovima (prisustvo nasilja, naglasenog suparništva među braćom i sestrama, kao i značajnih stresnih događaja). Jedan od roditelja je najčešće agresivan, impulsivan ili nedosledan, različitih stavova u odnosu na drugog što dovodi do konflikata.

 

Primećeno je da je problem čupkanja dlačica češći kod devojčica, nego kod dečaka.

Uočeno je da su majke ove dece obično nadmoćne, agresivne, takmičarski raspoložene i da ne prihvataju ispoljavanje ispoljavanje decje agresije.tada se agresivne pulzije dece pomeraju na kosu, trepavice…što je dozvoljeno i prihvatljivo.  Devojčice sa takvim majkama uglavnom imaju problema sa prihvatanjem ženske polne uloge, a u prilog tome ide i činjenica da su simboli ženstvenosti upravo kosa, trepavice ili obrve…

Jedan primeri iz prakse upravo ilustruje ovakvu pretpostavku gde  majka  i sama ima problema sa sopstvenom ženskom ulogom (npr. majka – lečena od anoreksije u mladosti), impulsivošću, agresivnošću i kontrolom drugih, a ćerka od 12 godina dolazi depresivna, usamljena, bez trepavica…Došli su, posle dugo vremena, zaobilaznim putem preko defektologa – logopeda, navodeci da dete ima problem sa shvatanjem naučenog,  i više se nisu pojavili.

 

Problem treba sagledati  u okviru porodicne dinamike, ne može se rešiti jednom posetom već kontinuiranim praćenjem od strane psihologa i eventualno dečjeg psihijatra.

Izvor:  mojpedijatar.co.rs

Podeljeno