Deca se najčešće povređuju u kući

Podelite:

IZVOR: OLIVERA POPOVIĆ, POLITIKA

 Ortopedi novim metodama saniraju prelome, ali i ispravljaju urođene anomalije kod najmlađih.

DECA

 

Devojčica koja je pala sa četvrtog sprta i prošla samo sa polomljenom rukom i dečak koga je pretukao očuh, a bio je teže povređen od deteta koje je padalo sa više od 10 metara visine – samo su dva primera koja ilustruju da u dečjoj ortopediji nema univerzalnih pravila o tome šta je lakša, a šta teža povreda za lečenje. Ove mališane zbrinuli su lekari odeljenja ortopedije Univerzitetske dečje bolnice u Beogradu, koje je ekipa „Politike” posetila ovih dana. 

Odeljenje puno, ali specijalista dečje hirurgije i dečje ortopedije, asistent na Medicinskom fakultetu u Beogradu, dr Siniša Dučić kaže kako dečji ortopedi poslednjih godina imaju objektivno manje posla, jer se manje dece rađa. Manje dolaze i deca iz regiona, Crne Gore, Bosne ili Hrvatske. 

U jednoj od soba leži dvomesečna beba iz Beograda, sa urođenim iščašenjem kuka. 

– I danas se rađaju deca sa urođenim anomalijama na kukovima, stopalima i na koštanom sistemu. Roditelji uvek ovo doživljavaju dramatično, ali to nije smak sveta. Ova beba, kad bude devojka, igraće, plesaće i radiće sve što i njene vršnjakinje. Većina urođenih anomalija se može izlečitiako se na vreme otkriju, u prva dva – tri meseca života. Anomaliju može da otkrije lekar već na prvoj ultrazvučnoj kontroli kukova, a i roditelji mogu da primete nejednake dužine natkolenica kod starije odojčadi ili asimetrične brazde– objašnjava naš sagovornik. 

Dr Dučić dodaje da je nepisano pravilo u ovim slučajevima da ako decu leče takozvanim Pavlikovim kaiševima, a lečenje traje nekoliko meseci. Druga česta urođena anomalija, deformitet stopala takozvano grudvasto stopalo, nekada rešavala hirurškim putem, a danas se leči Ponsentijevom metodom, pa se na stopala stavljaju posebni gipsići i u 85 odsto slučajeva se problem reši bez upotrebe noža. 

Koliko je ortopedija i u Srbiji napredovala poslednjih nekoliko godina uveravamo se i u susednoj bolesničkoj sobi koju dele Saša D. iz Šapca, danas „prav kao strela”, a koji je pre dve godine imao operaciju zbog uvučenih grudi i devojčica Suzana S. iz Beograda, koju je udario automobil i kojoj je težak prelom butne kosti lečen bez gipsa i teških operacija. 

– Kod ove devojčice smo primenili vrlo moderan način lečenja. Kroz mali rez na koži provučene su specijalne stabilne intramedularne elastične žice. Ove žice najviše liče na igle za pletenje, ali su savitljive i ortopedu omogućavaju da je vode kroz mesto preloma sa jedne i sa druge strane i pod kontrolom rendgena. Žice ne dozvoljavaju pomeranje povređene kosti, ubrzavaju zarastanje, a dovoljno su čvrste da nije potreban gips. U bolnici je bila pet dana, a nakon četiri nedelje je počela da hoda – objašnjava dr Dučić. 

Saša D. duže od dve godine je nosio metalnu šipku zbog uvučenog grudnog koša. 

– I to je veoma savremena ortopedska metoda lečenja: metalna šipka veličine njegovog grudnog koša postavljena je ispod rebara, između grudne kosti i plućne ovojnice, koja je kao proteza držala grudni koš u pravilnom položaju i došlo je do potpunog anatomskog ispravljanja grudne kosti – opisuje naš sagovornik. 

Kako se deca najčešće povređuju? 

– Najviše posla imamo početkom proleća kada deca izlaze iz kuće: voze bicikl, rolere, skejt, penju se na drveće, idu na tobogane. Nema mnogo povreda sa skijanja, jer deca su za ovaj sport dobro opremljena i zaštićena kacigama i gojzericama – odgovara doktor. 

Česte su i povrede u kućnim uslovima. Mala deca ponekad padnu sa stola za prepovijanje, ali u većini slučajeva reč je o bezazlenim povredama. Malo starija deca se često povređuju na šiljate ivice stolova i nameštaja. 

Da li su za ove povrede češće kriva roditeljska nepažnja ili su danas mališani zaista mnogo aktivniji nego nekada? 

– I jedno i drugo. Uvek je bilo nemirne dece, bez obzira što ćete danas mnogo puta čuti kako su deca hiperaktivna. Ima povreda i zbog toga što neki roditelji zanemaruju decu – navodi naš sagovornik. 

Često je mišljenje da su deca „kao loptice” i da im se pri padanju ništa ozbiljno ne može dogoditi. 

– Dečja kost elastičnija je od kosti odraslog i teže puca. Omotač kosti je deblji, nema velikih pomeranja kosti i zato su kod dece malobrojni otvoreni prelomi i retko kad se moraju hirurški lečiti, dok to kod odraslih nije slučaj. Ali, to nije razlog da roditelj bude opušten. Nekada roditelji bez potrebe stižu do klinike zbog bezazlenog bola. Međutim, kada dete ima otok, žali se na jak bol pri pokretu ili kada sedi, kao i kad je vidljiv deformitet kosti – treba ga dovesti kod specijaliste– kaže na kraju dr Siniša Dučić.

Izvor: B92.net

Podeljeno