Dijabetičari najviše pate od lošeg sistema lečenja

Podelite:

Profesor dr Nada Kostić o problemima u organizaciji otkrivanja i terapije dijabetesa, koji dovode do komplikacija bolesti: Umesto u prevenciju, najviše energije se ulaže u pokušaje da se zaleče posledice.

3

O sve većem broju dijabetičara proteklih godina, bez obzira na njihovu dob, s pravom se govori kao o epidemiji. Ali umesto da se bavimo prevencijom i ranim otkrivanjem bolesti, u našem zdravstvu najviše energije se ulaže u pokušaje da se zaleče posledice jedne od najviše rasprostranjenih hroničnih nezaraznih bolesti. Kako je dijabetes bolest koja nosi teške komplikacije – od gubitka vida, popuštanja funkcije bubrega do infarkta i amputacija, ulaganje u rano otkrivanje i dobru kontrolu bolesti čini se kao najispravnija strategija za naredne godine. 

– Ako bismo u jednu rečenicu saželi glavne probleme s kojima se sreću dijabetičari danas, ona bi glasila da najviše pate od loše organizovanog sistema lečenja šećerne bolesti u Srbiji – kaže, u intervjuu za „Novosti“, profesor dr Nada Kostić, endokrinolog u KBC „Dr Dragiša Mišović“. 

Epidemija dijabetesa utiče i na ostale nezarazne hronične bolesti? 

– Masovnost dijabetesa je sama po sebi problem, ali situaciju komplikuje to što su kardiovaskularne bolesti praktično jedna od čestih komplikacija šećerne bolesti. Kod dijabetičara brzo propadaju krvni sudovi, dolazi do rane ateroskleroze. Svaki drugi dijabetičar ima hipertenziju, hiperlipidemiju, vrlo često je i gojazan. 

Zašto imamo tako mnogo komplikacija šećerne bolesti? 

– Cilj lečenja dijabetesa je dobro regulisana bolest. Ako ne radimo dobru prevenciju i ne lečimo dijabetes kako treba, i pojedinci i država gube mnogo. Ako dozvolimo da nam se dijabetes razmahne, da kod mnogo pacijenata rano progresira, plaćaćemo cenu u teškim komplikacijama kod pacijenata. Oni zbog otkazivanja bubrega, kao posledice dijabetesa, završavaju na dijalizi koja je preskupa, ili na transplantaciji bubrega. Imamo previše amputacija, na nekim skupovima je čak pominjano da kod 50 odsto dijabetičara dođe do amputacije.

5

Kako je moguće da imamo toliko amputacija? 

– Sve ovo ukazuje da nemamo dobro organizovanu dijabetološku službu. Potrebno je otvoriti regionalni centar za dijabetesno stopalo u Beogradu. Jer imamo veliki broj pacijenata sa promenama na stopalima, koje su početne dijabetesne promene i neminovno vode do gangrene i do amputacije. Ako se te promene na vreme uoče, onda imamo načine da ih lečimo – hirurškom obradom, lekovima za pospešivanje cirkulacije, hiperbaričnom komorom, uključivanjem vaskularnog hirurga u lečenje.

Gde su najslabije karike u trenutnoj organizaciji rada?

– Trenutna organizacija rada nije dobra ni za nas ni za pacijente. Njih iz domova zdravlja rutinski prosleđuju u klinike, gde se pregledi zakazuju i za šest meseci, zbog preopterećenosti kapaciteta. Za to vreme pacijenti su bez ikakve kontrole bolesti, koja može da uznapreduje i da se iskomplikuje. Smatram da svaki pacijent treba da bude pregledan na licu mesta i nema razloga da čeka, svi ti pregledi mogu da se obave u domu zdravlja, u kraćem roku nego na klinici. Izabrani lekar može da pacijentu propiše terapiju kao i mi, pa nema potrebe da pacijenti na svakih šest meseci dolaze na kliniku po terapiju.

Na koji način je moguće dobro ispratiti bolest i rane komplikacije?

– U domovima zdravlja, nažalost, nemamo više savetovališta za dijabetes, gde su ljudi bili posebno edukovani. Na taj način dijabetes je mogao da bude dobro kontrolisan i mogle su rano da se sprečavaju komplikacije, a imali bismo i bolju evidenciju i bolesti i komplikacija, koja nam je sada slaba tačka. U svetu postoje i Centri za prevenciju šećerne bolesti pa je potrebno uvesti i jedan takav centar kod nas. Pretvaranjem domova zdrljavlja u „skretače“ ka klinikama, pretvorili smo klinike u domove zdravlja. Naše ustanove treba da pregledaju pacijente kada im se utvrdi povišen šećer, da utvrdimo tip dijabetesa i terapiju i onda te pacijente mogu da leče lekari u domovima zdravlja.

Zbog čega je takva organizacija rada bolja?

– Pacijenti se ne žale na lečenje, već na čekanje i maltretiranje. Najpre čekaju uput u domu zdravlja, pa zakazuju pregled na klinici, pa čekaju na pregled. Nekada naše čekaonice ne mogu fizički da prime sve pacijente. U domovima zdravlja pacijenti brže i lakše mogu da rade sve potrebne kontrole, imaju svog lekara koji ih poznaje i prati.

6

 

Šta te kontrole uključuju? 

– Tamo mogu da urade kontrole šećera, EKG, kako bi se videlo dolazi li do promena na srcu, da redovno kontrolišu krvni pritisak, prate težinu i „bodi mas indeks“. Lekar najobičnijem čekićem može da uradi neurološki pregled, kako bi video ima li promena na perifernim nervima (polineuropatija). Takođe, ispipavanjem pulseva može da se vidi ima li prvih znakova promena na krvnim sudovima koji vode ka dijabetesnom stopalu, može da se proveri vid i stanje bubrega. Sve to mogu da urade na jednom mestu i ako ima komplikacija, onda treba da budu upućeni u klinike. 

A kakva je uloga klinika u kontroli dijabetesa? 

– Kada nam dođe osoba sa povišenim šećerom, najpre odredimo tip dijabetesa. Mlađi pacijenti najčešće imaju dijabetes tipa 1, i kod njega se nekada javljaju akutne komplikacije poput ketoze i ketoacidoze. Radi se o potpunom poremećaju metabolizma masti, sa pojavom acetona u urinu i zadaha na aceton, i glikemija raste „do neba“. Takve slučajeve treba naše klinike da zbrinjavaju, u adekvatno opremljenim metaboličkim jedinicama, i da pacijenti budu lečeni pod posebnim uslovima, nikako na običnom odeljenju. Svaka klinika bi morala da ima metaboličku jedinicu sa bar dva kreveta, kako bi mogli da te akutne komplikacije izlečimo i pacijente oporavljene vratimo kući. 

Klinike se, ipak, bave i ambulantnim pregledima? 

– Iako to ne bi trebalo da nam bude posao, dobro preveniramo dijabetes u našim ambulantama. Kada otkrijemo povišene vrednosti glikemije, pacijenta najpre stavljamo na dijetni režim – naročito ako je gojazan. Uključujemo odmah i metforminske preparate, koji su se pokazali kao efikasni za skidanje šećera, ali i za neke kardiološke probleme. Oni su dobri za prvu fazu lečenja, kada pacijent još nema dijagnozu dijabetesa, ali verovatno ima insulinsku rezistenciju. Oni utiču na rezistenciju, pomažu da pacijent oslabi. Uz fizičku aktivnost, pravilnu ishranu i dobru kontrolu šećera pacijent može godinama da ne razvije dijabetes. 

Gde je, po vašem mišljenju, rešenje za bolje lečenje dijabetičara? 

– Svakako treba vratiti osnovnu kontrolu dijabetesa u domove zdravlja, a klinikama, koje trenutno imaju preteran priliv, omogućiti da se bave samo komplikacijama. Jedno od rešenja za klinike mogu da budu i dnevne bolnice, gde bi za jedan dan mogli da se urade periodični pregledi da bi se proverilo koliko je dobro bolest kontrolisana i ima li komplikacija. Pacijent treba da dođe na kliniku kad lekar koji ga poznaje i leči godinama shvati da ne može više da reguliše njegov dijabetes. 

Izvor: B92.net

Podeljeno