I onda saznaš da imaš rak…

Podelite:

Jedne noći ne mogu da spavam. Ustanem i gledam kroz prozor Hram svetog Save koji blešti poput ogromne jelke, kao da ga do sada nisam videla, a tri decenije stanujem tu, ispod Hrama. Plačem, prvi put od kada je sve ovo krenulo Ima tome 28 godina kako sam dobila šećer.

Autorka: Radmila Stanković
Izvor: NIN

RAK Bilo je dramatično, posle godinu dana sam počela sa insulinom, i tako do danas. Sećam se, kako to čovek pamti tuđe rečenice koje po pravilu zaboravlja onaj ko ih je izgovorio, Goca Suša mi je u restoranu tadašnje Skupštine Jugoslavije, po mom povratku na posao, kazala: „Raco, gledaj na to sa bolje strane. Ti bar nećeš dobiti rak.“ 

Nisam najbolje razumela zbog čega bih bila zaštićena od dotičnog, osim da je Gordana htela da me malo osokoli. I što mi je to odgovaralo da sam dijagnozom diabetes mell. tip 2 odužila svoj dug bolesti. Računam, dosta od mene. 

Krajem 2010. tačnije 3. novembra, dr Nebojša Miletić mi je na Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu opipao dojku i rekao: “Moje iskustvo govori da je ovo kancer. Ali, sutra ću vas operisati, pa ćemo videti.“ I nastavio je da mi objašnjava kakve su mi mogućnosti, šta i koliko može da mi odstrani. 

Shvatam da, u radikalnom slučaju, ostajem bez dojke, a da ne preporučuje implant, jer se to, kod dijabetičara, pokazalo veoma loše. Kažem mu da implant ne dolazi u obzir sve i da nisam dijabetičar. 

Kako sam došla u sobu, u krevetu pored mene sam upoznala ženu, 45 godina, kojoj su umesto obe dojke stavili implante. Gledam je kako pije trodone i herojski podnosi muku s novim dojkama. Još ima duha, šali se i kaže kako je dobila francuske implante sa garancijom! 

Prvi put razmišljam o ženama koje operišu grudi, a da ne moraju. Svakoj bih lupala šamare dok ne odustane. Uoči operacije, smeš da jedeš do osam uveče, piješ vodu do ponoći… 

Rano ujutru dolazi ćelavac u belom mantilu, čvrst, nabijen, vadi nešto nalik britvi, samo što menja žilete. Dok mi prelazi žiletom ispod pazuha, razmišljam kako je odličan lik, kao da ga je Lordan Zafranović smislio. Pitam se ima li još neko zanimanje osim ovog – brijanje pred operaciju. 

Sestra mi uvija noge zavojima, od kolena nadole, ili možda obratno, svejedno je, zbog vena. Stavljaju me na kolica, u lift, u podrum, i u salu za operacije. Druga sestra mi traži venu, nekako je nalazi i… Budim se u žamoru glasova. 

Spava mi se, a ne daju mi. Deo prekrivača mi je pao sa dojke i vidim da su mi obe na broju. Ne znam koliko nedostaje od desne, vidim gazu i flaster. 

Do mene, tek operisana, smeši mi se poznato lice srpske političarke koju je Broz smenio početkom sedamdesetih godina prošlog veka. U onom bunilu, izgleda mi čudesno lepa i sveža Tako ću je zauvek upamtiti. 

Opet me penju gore, na treći sprat, soba 2, u moj krevet. Od tada, do sutra uveče, neću prestati da povraćam. Kažu, od anestezije. Sve ide sporo, nikako da se pridignem. Ne želim da vidim kako izgleda operisani deo. Neću dok ne moram. 

Naravno, bio je karcinom. Ne znam šta je sa žlezdama koje je izvadio ispod pazuha. I neću znati dok ne stigne rezultat. A to će potrajati desetak dana. 

Čitam treću knjigu „Milenijuma“, mučim se na krevetu gde je dušek presečen napola i trtica mi beznadežno upada unutra. Ubacujem peškire, dovijam se, ali nema šanse da napravim ravnu površinu. 

Jedne noći ne mogu da spavam. Ustanem i gledam kroz prozor sa trećeg sprata. Hram Svetog Save blešti poput ogromne jelke na kojoj su upaljene nebrojene svećice. Plato osvetljen, gledam u taj prizor kao da ga prvi put vidim. A poslednje tri decenije stanujem tu, ispod Hrama. Razmišljam da li sam ikada videla to što gledam u tom trenutku. Možda i jesam, ali mi ništa nije značilo. 

Kao i sve u životu što je tu, na dohvat ruke. Sada gledam u tu noćnu simfoniju, tako blizu, a tako daleko od mene. Plačem, prvi put od kada je sve ovo krenulo. Stavljam ćebe preko glave, da ne probudim najbliže cimerke, i ne prestajem. 

Kada počinje užas od saznanja da imate karcinom? 

Ne umem da odgovorim na to pitanje, jer lekari, hirurzi na Onkologiji, to rade tako surovo da ti ne daju vremena da se sažališ nad sobom. Najpre, verujem da spadam u onu idiotsku većinu žena koje niti pipaju dojke, a naročito ne idu na kontrolu. To je kod mene moglo da traje ko zna koliko da nije bilo doktorke Gordane Milić sa Instituta za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma. 

A sve je počelo sa opstruktivnim bronhitisom i bolovima na leđima. Otišla sam kod jedne inteligentne, mlade i posvećene dr Saše Janjić na Institutu za reumatologiju, a ona me je poslala da najpre rešavam svoj problem sa šećerom. I zahvaljujući njoj, dopala sam doktorki Milić. Brzo je videla pred sobom neozbiljnu dijabetičarku sklonu čestim hipoglikemijama, i uzela me pod svoje. 

Ova mlada, a tako savesna i ozbiljna, staložena i energična plavuša, odlučila je da me postavi na potreban broj doza insulina dnevno, ali i da vidi šta mi to ne štima u organizmu. I krenula je sa pregledima. Tako su mi u jednom trenutku uradili i mamografiju, koju, usput rečeno, nikada ranije nisam radila. Tu se videlo da imam nešto na desnoj dojci, a onda se to potvrdilo na ultrazvuku. 

Dva i po santimetra tvrdog tkiva, koje sam sada i ja opipala. Šta sam pomislila u tom trenutku? Naravno, da je neko benigno, masno tkivo. 

Doktorka Milić me je, kao svog pacijenta, odmah odvela na Onkologiju, tamo su me pregledali i kazali da će me pozvati. Telegramom u roku od deset dana. 

Ko će da čeka deset dana? Ja bih sad i odmah da vidim šta je i da odstranim svaku sumnju. U roku od nekoliko dana bila sam prebačena sa Instituta za endokrinologiju na Institut za onkologiju. Sve do tada izbegavala sam da prođem pored te zgrade, neposredno u mom komšiluku. Sada se nevoljno smeštam, javljam se cimerkama u sobi, ima nas osam, i hvatam se za knjigu. Moje utočište za koje ću tek ovde, na Onkologiji, shvatiti koliko mi znači. 

Gledala sam žene kako uzimaju knjigu u ruke, čitaju pet minuta i ostavljaju. Svaka od njih kaže da nema koncentraciju. Sve su opsednute operacijom koja ih čeka, ili su je tek imale. Ja teram svoju trilogiju (svaka knjiga 500-600 stranica) mog pokojnog švedskog kolege Stiga Lašona (1954-2004) i uživam. 

Čitam na koricama jednu od boljih reklama iz USA Today – Zamislite filmove Ingmara Bergmana ukrštene sa romanom Tomasa Harisa „Kad jaganjci utihnu“. 

Često se prisećam Biljane Vilimon. Ne poznajem uredniju osobu kad je o zdravlju reč. Nikada nije pušila, pije vodu, retko čašu dobrog crnog vina, hrani se kako treba, rečju, često se divim njenoj životnoj urednosti. Išla je kod onkologa na kontrole svakih šest meseci. I onda su joj, na jednoj od njih, otkrili kancer jajnika. 

Tada sam, zahvaljujući njoj, otkrila šta znači slušati lekara i biti dobar pacijent. Kasnije ću kod sebe otkriti ponešto od toga. Iz preventivnih razloga, ona je izgurala hemoterapije, mene čeka…Još ne znam šta. 

U bolnici otkrivam nešto o čemu sam tek ponekad videla prilog na televiziji. Mamograf u autobusu na Trgu Republike i na Trgu Nikole Pašića. Od nas osam u sobi, najmanje tri ih je došlo na operaciju zahvaljujući pokretnom mamografu. 

Upamtila sam podatak da je od 20.000 pregledanih žena na taj način, kod više od 100 otkriven tumor na dojci. Prisećam se koliko sam puta prošla Trgom Republike i videla autobus, da mi nije na pamet palo da uđem. A nema lakšeg i jednostavnijeg načina. 

Uđeš, lekar te pregleda i mirna si. Ili nisi mirna, ali bar ideš dalje, i ogromne su šanse da si došla na vreme. 

Bože, kako sam ga izbegavala, sve negde žurim, a zapravo verujem da taj karcinom, ili rak, neće to mene. Čuvena rečenica sa kojom svi živimo dok vrag ne dođe po svoje. 

Biljana to bolje objašnjava. Ona kaže da je bolest božija poseta i nova šansa da popraviš ono što si pogrešno radio u životu. Da više voliš sebe, da se ne družiš sa pogrešnim osobama, da bolje misliš, da dovedeš život u ravnotežu. Da se ne bojiš lošeg, da se boriš. 

Kad dođeš na vreme kod lekara, to je ogromna nagrada, kada prihvatiš preventivnu terapiju ti si sve učinio da se manje bojiš budućnosti. Kad ti se nešto loše desi, moraš nešto bitno da menjaš u životu, da ne bude ’ džaba smo krečili’. 

Bila sam svesna ovog Biljaninog razmišljanja i ranije, ali sada ga razumem. 

Krevet mi i dalje deli telo napola, i ništa mi ne vredi da se bunim. Drugog dušeka nema. Razmišljam kako ću posle završiti kod dr Saše Janjić zbog kičme. 

Ne mogu više da izdržim ni traženje vene, jer to ne prestaje još od Instituta za endokrinologiju. Dođe mi da urlam kada vidim iglu i kad počnu sa pretraživanjem po rukama. A vene ili nemam, ili pucaju. Samo moja kći, koja je, nažalost, to sa venama prolazila pre sedam-osam godina, nema razumevanja za moje plakanje zbog igala, i moje ignorisanje karcinoma. Misli da bi svako normalan bio zabrinut zbog ovog drugog, a ja se tresem kada ugledam kanilu u ruci. 

Valjda nisam baš normalna, ako je to uopšte moguće definisati. 

Podeljeno