Ispovest: Dijabetes me nije pobedio, borim se dalje i ne odustajem od želje da postanem mama

Podelite:

Mirjana Fejzulovski (35) iz Beograda je do 30. godine bila zdrava osoba, a potom joj je iznenada pozlilo. Lekari su konstatovali da Mirjana boluje od dijabetesa tipa jedan. Život je dobio neki drugi ritam, a izbor je bio da mu se prepustite ili da ga pobedite. Mirjana je uprkos brojnim problemima odabrala da se bori.

zena

 

Mirjana Fejzulovski 

Pojačana žeđ i malaksalost najavili su dijabetes, bolest koja je Mirjani Fejzulovski bila potpuno nepoznata i sa kojom se nijedan član njene porodice nije suočio pre nje. 

– Bolest je izazvao stres, moja organizam je tako regovao na svakodnevna nerviranja – započinje priču Mirjana Fejzulovski.

Lekari od kojih se očekivalo da će joj u prvoj fazi bolesti pomoći nisu odgovorili zadatku, barem neki od njih.

– Kada je dijabetes otrkiven, bila sam smeštena u Kliničko- bolničkom centru “Dr Dragiša Mišović”. Saznala sam dijagnozu i nisam znala ni šta je dijabetes, ni šta predstavlja pad šećera. Obratila sam se doktorki za objašnjenje, ali nju to nije zanimalo – kaže naša sagavornica.

Usledila je odluka o promeni bolnice. Zbog prijema na koji je naišla na Klinici za endokrinologiju dijabetes i bolesti metabolizma na Kliničko – bolničkom centru Srbije i danas je zahvalna lekarima koji su tamo zaposleni.

BOLEST ODREĐUJE SVAKI MINUT DANA

Dijabetes koji je po prirodi bolest koja ne može u potpunosti da se reguliše, sada je “pod kontrolom”. A ta kontrola iziskuje sledeće.

– Ne mogu da se opustim nijedan minut. Non-stop gledam na sat. Svaku šetnju, svaku dnevnu aktivnost zbog mogućih komplikacija i pada šećera moram da isplaniram.

dijabet

 

Svake noći ustajem u tri da izmerim šećer, budim se u pola šest kako bih doručkovala i pripremila se za inekciju insulina u osam ujutru. Terapiju se nastavlja u 13 i 18 časova. Mogu da kažem da živim kao robot – otkriva Mirjana Fejzulovski.

Ali priča o ovoj ženi, iako je počela da liči, nije ona gde će zdravstveni problemi biti u centru pažnje. Njena odluka da je lična borba ključ je najvažniji deo.

– Ja sam borac, i ništa me neće sputati, nastavljam da se borim – poručuje Mirjana.

Deo te borbe je i Mirjanina želja da postane mama. I pored dve izgubljene trudnoće ona od toga ne odustaje.
Koliko je ta bitka jaka, pokazuje Mirjanina svakodnevenica. Suočavanje sa lečenjem dijabetesa u našoj zemlji izgleda ovako.

Kada vam se dogodi da za dva dana tri puta upadnete u komu, kada uvek kraj sebe morate da imate insulin i trakice za merenje šećera u krvi, od nadležnih službi dobijete sledeće:

– Inslulin se nalazi na listi dozvoljenih lekova  i nejga dobijam besplatno. Imam pravo na jednu kutiju trakica za merenje šećera mesečno, a meni su najmanje za taj period potrebne tri kutije. Za pomoć sam se obratila Opštinskom odeljenju Gradskog centra za socijalni rad na Paliluli gde sam posle četiri meseca dobila jednokratnu pomoć do 15 hiljada dinara – nastavlja Mirjana.
Ta pomoć bila je namenjena  njoj i njenom suprugu koji se zbog gubitka vida na jednom oku takođe bori sa invaliditetom. Na dodatna novčana sredstva Mirjana će dobiti pravo, kako joj je u Odeljenju saopšteno,  kada bude “100 odsto invalid, kada joj otkažu  bubrezi ili u slučaju da oslepi”.

Iz Gradskog centra za socijalni rad dobilo smo sledeće objašnjenje:

zena 123

 

– Zakonski i podzakonski akti koji regulišu rad centra za socijalni rad nisu predvideli neku vrstu “posebne” pomoći za osobe koje su obolele od dijabetesa. Osobe obolele od dijabetesa mogu da koriste sva prava ili usluge u okviru socijalne zaštite ukoliko ispunjavaju zakonske uslove.

TRAKE ZA MERENJE ŠEĆERA DOSTUPNE SAMO TRUDNICAMA

U Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje Srbije o statusu dijabetičara rekli su nam sledeće:

–  Pravo na test trake za samokontrolu šećera u krvi imaju oboleli od diabetesa koji se leče insulinom i oboleli uzrasta do 26 godina.

Zatim trudnice  prema broju dnevnih doza insulin, od 50 do 150 komada traka mesečno, i 50/150 lanceta mesečno ili do 30 umetaka za lancetar mesečno,  a izdaju se za period od tri meseca.

A ta odluka iz 2011. kaže da se jednokratna pomoć daje osobi koja se “iznenadna ili trenutno nađe u stanju socijalne potrebe”. Dijabetičari nisu zavboravljeni. Ali…  Kada ispunite uslove Odluke, “visina pomoći ne zavisi od tipa dijabetesa već od stvarnih potreba u konkretnom slučaju”.

Potrebe smo naveli – kutije za merenje šećera u krvi, igle koje se besplatno dodeljuju samo osobama mlađim od 26 godina. Mesečni troškovi dijabetečara iznose i do 60.000 dinara. U skladu sa potrebama, Centar je odgovorio sa 15.000 dinara.

A ovde se troškovi na završavaju. Ishrana dijabetičara, koju svaki lekar propisuje kao deo terapije, i koja podrazumeva isključivo spremanje hrane na maslinovom ulju, crni hleb, sokove bez šećera, sve ono što izuskuje dodatna novčana sredstva. U odnosu na ishranu zdravih ljudi, troškovi su dvostruki.

Neko bi posle čitanje ove priče posutao. Ali Mirjana ne želi.  Dok realnost ne prepozna prave potrebe dijabetičara, ona svoje ne zapostavlja.

DIJABETES I POSAO- MOGUĆE JE, ALI …

Uz sve pomenute troškove, rešenje bi se potražilo u zaposlenju dijabetičara. Zakon je velikodušan u odredbama, praksa se propušta komisiji i lekarima da procene invaliditet.  Odluku o vrsti poslova,  kako nam su nam rekli u Uniji poslodava Srbije, donosi Nacionalna služba za zapošljavanje.

Mirjana Fejzulovski koja je po zanimanju frizer i kozmetičar, trenutno ne radi.

– Osobe sa dijabetesom najčešće dobijaju pravo na skaraćeno radno vreme od četiri sati dnevno, ali su ti poslovi veoma slabo plaćeni – kaže ona.

A dijabetičari mogu da tokom radnog vremena iznenada postanu dezorijentisani zbog čega im je potrebna predah. Sve to izuskuje veliko razumevanje. Neko nova rešenja tek se očekuju.

Izvor: blic.zena.rs

Podeljeno