Kako živeti s epilepsijom

Podelite:

ako epilepsija nije nimalo laka ni bezazlena bolest, ona može uspešno da se kontroliše i s njom se može normalno živeti. Jedan epileptični napad ne čini dijagnozu epilepsije i potreban je detaljan neurološki pregled i obrada kako bi se postavila dijagnoza.

epilepsija Prethodnih godina broj novoobolelih bio je najveći u ranom dečjem dobu, dok je danas skoro udvostručen kod osoba starijih od 65 godina 

Epilepsija je bolest od koje u svetu boluje više od 50 miliona ljudi. Ova najčešća hronična neurološka bolest je zapravo oštećenje nekih struktura mozga. Mnogi koji boluju od epilepsije su zbog svoje bolesti žrtve stigmatizacije okoline koja iz neznanja pogrešno smatra da je reč o mentalno obolelim ljudima čija je bolest zarazna. Osobe s epilepsijom zato neretko kriju svoje zdravstveno stanje kako ih društvo ne bi izbegavalo, osuđivalo i šikaniralo. Iako epilepsija nije nimalo laka ni bezazlena bolest, ona može uspešno da se kontroliše, a zahvaljujući lekovima i disciplinovanim životom s tom se bolešću može normalno živeti. 

Šta je epilepsija 

Epilepsije predstavljaju najčešću hroničnu neurološku bolest i po međunarodnoj klasifikaciji je definisano oko tridesetak vrsta epilepsija. Prethodnih godina broj novoobolelih bio je najveći u ranom dečjem dobu, dok je danas skoro udvostručen kod osoba starijih od 65 godina. 

Epilepsije predstavljaju povremeni i najčešće kratkotrajni poremećaj funkcije kore mozga, koji se događa zbog prekomernog i nepravilnog izbijanja neuronskih signala u mozgu, u pravilu praćen abnormalnostima u elektroencefalogramu (EEG). Epileptični napad je vidljiva manifestacija opisanih poremećaja u mozgu. Tokom napada može se javiti zagledavanje, mljackanje ustima, ukočenost i poremećaj govora, ponekad grčenje mišića, smetnje čula, njuha, sluha, i ogledaju se kao delimični ili potpuni poremećaj svesti. 

Vrste epileptičnih napada 

Epileptične napade delimo u 3 grupe: 

– generalizovani napadi – s potpunim poremećajem svesti
– parcijalni napadi – s delimičnim poremećajem svesti
– specijalni epileptični sindromi 

Epileptični status je trajanje epileptičnog napada koji ne reaguje na primenjenu terapiju ili je reč o seriji napada s dugotrajnim učestalim kraćim poremećajima svesti. Važnost epileptičnog statusa je u tome što može ugroziti život i što uvek, u određenoj meri, oštećuje mozak. 

Epileptični napadi bez dijagnoze bolesti 

Febrilne konvulzije javljaju se kod male dece, u dobu od 3 meseca pa do 5. godine života, a posledica su povišene telesne temperature. Najčešće se javljaju za vreme naglog rasta temperature i nije utvrđen neki drugi uzrok. Kod otprilike 4% dece javljaće se ovakva vrsta napada, kod jednog od troje ovakvi napadi će se ponavljati, a otprilike 5% dece s febrilnim konvulzijama u kasnijem dobu razviće epilepsiju. Lečenje febrilnih konvulzija je simptomatsko – primenjuju se antipiretici u svrhu snižavanja povišene telesne temperature i uz to i kupanje deteta. Ako se napadi ponavljaju uz svako povišenje temperature, preporučuje se profilaksa. U tu svrhu svaki put kada se javi povišena telesna temperatura potrebno je biti dodatno oprezan. Lečenje antiepileptičnim lekovima ne preporučuje se ako su napadi jednostavni i kraći. 

Upale mozga (meningitis, encefalitis) mogu izazvati poneki epileptični napad tokom trajanja bolesti zbog upalnog i hemijskog nadražaja moždane kore. 

Traume mozga – zbog ozlede mozga često se može javiti poneki epileptični napad kao jedan od simptoma bolesti. Kasnije se više ne javlja, osim ako oštećenje mozga prilikom ozlede ne uzrokuje pojavu epilepsije. 

Moždani udar često može biti propraćen i epileptičnim napadom koji ima sličan ishod kao i onaj prilikom kontuzije mozga. 

Metabolički poremećaji poput niskog nivoa šećera u krvi, manjka kalcijuma i ostalih elektrolita i teška stanja kod oštećenja jetre i bubrega mogu izazvati epileptični napad. 

Uzroci epilepsije 

Epilepsije prema uzrocima mogu biti: 

– idiopatske (primarne, genuine, funkcionalne, nasledne) – nemoguće je utvrditi jasan primarni uzrok nastanka epilepsije, osim nasledne predispozicije (nasleđivanje ima važnu ulogu u nastanku epilepsije, ali zbog izrazite heterogenosti bolesnika vrlo je teško utvrditi jedinstveni tip nasleđivanja)
– simptomatske (sekundarne, organske, lezijske, stečene) – uzrok ove vrste epilepsije je neko hronično organsko oštećenje ili bolest mozga (prirođeni poremećaji razvoja, infekcije, tumori, metaboličke bolesti, traume, dug i intenzivan fizički napor, nedovoljna snabdevenost mozga kiseonikom, uživanje droga, itd.)
– kriptogene – parcijalne epilepsije za koje se veruje da su simptomatske i da imaju organski supstrat u podlozi, ali ga je nemoguće dokazati 

Dijagnoza epilepsije 

Jedan epileptični napad ne čini dijagnozu epilepsije i potreban je detaljan neurološki pregled i obrada kako bi se postavila dijagnoza. Za postavljanje dijagnoze potrebno je uzeti detaljnu anamnezu bolesnika, pokušati utvrditi okolnosti epileptičnog napada, isključiti sve ostale moguće uzroke, odrediti opšti i neurološki status bolesnika i uraditi elektroencefalogram (EEG). 

EEG služi za potvrdu dijagnoze epilepsije i za određivanje oblika epileptičnog napada. EEG-om se snimaju normalni i abnormalni električni potencijali kore mozga. Koristi se i u dijagnostici drugih bolesti i u analizi poremećaja spavanja. Osim EEG-a nekad će biti potrebno da se urade i dodatne dijagnostičke analize poput magnetne rezonance (MR) mozga i pozitronske emisijske tomografije (PET). 

Lečenje epilepsije 

Epilepsiju je potrebno lečiti od samog početka, tj. od postavljanja dijagnoze. Obično se terapijom kreće nakon što su usledila 2 „neprovocirana“ napada, odnosno, u nekim slučajevima, već posle prvog napada, ako postoje izrazite promene u EEG-u. U terapiju su uključeni specijalista neurolog-epileptolog ili neuropedijatar, i vaš izabrani lekar ili pedijatar osnovne zdravstvene zaštite, ginekolozi, psiholozi i razni terapeuti. Specijalista neurolog ili neuropedijatar odrediće adekvatan antiepileptik. Tendencija je da se epilepsija leči jednim lekom, takozvani princip monoterapije, ako je to moguće. Ako osoba i dalje nema potpunu kontrolu poremećaja svesti, lek, u obliku monoterapije, treba zameniti sledećim. U terapiji epilepsija potrebne su česte i redovne kontrole, lekove treba uzimati redovno i uzimanje lekova nikako se ne sme prekidati bez saveta s lekarom. Kod oko 60% bolesnika postižemo potpunu dugotrajnu kontrolu poremećaja svesti. Lečenje je individualno i zavisi od mnogo faktora, od doba, pola i vrste epilepsije, i drugih bolesti, a sve s ciljem poboljšanja kvaliteta života. 

Posebnu pažnju potrebno je usmeriti prema deci i ženama s obzirom da pojava epilepsije u ranom dečjem dobu može imati uticaj na mentalni razvoj deteta, a kod žena treba uvek razmišljati o uticaju same bolesti i lečenja na planiranje trudnoće i razvoja novorođenčeta. 

Neurohirurško lečenje epilepsije 

Lečenje epilepsije antiepilepticima uspešno je čak kod oko 60-70% bolesnika. To znači da ovi bolesnici dugotrajno neće imati nijedan epileptični napad. Danas možemo mnogo više nade da ponudimo i bolesnicima koji nemaju zadovoljavajuću kontrolu epilepsije. Kod toga pre svega mislimo na neurohirurško lečenje epilepsije i kompletno odstranjivanje žarišta epilepsije. Pri tom je važna preoperativna priprema koja uključuje višednevno kontinuirano video/EEG snimanje, MRI mozga, procenu neuropsihologa i PET slikovni prikaz mozga. Neurohirurško lečenje primarno zavisi od ispravnog izbora kandidata i njime se postiže izlečenje od epilepsije, posebno u rukama neurohirurga specijalno edukovanog za ovu vrstu operativnih zahvata. Drugi metodi kao što je stimulator nervusa vagusa i druge elektrostimulacije dovode samo do smanjenja broja napada, nikako do potpune kontrole ili izlečenja epilepsije. Iz tog razloga primena im je indikovana samo bolesnicima s čestim dnevnim ili nedeljnim poremećajima svesti. 

Žene i epilepsija 

Učestalost epilepsije kod žena je podjednaka kao i kod muškaraca, ali zbog izrazitih promena u hormonskom statusu kod žena, potrebno je samoj bolesti i njenom lečenju posvetiti posebnu pažnju. U obzir treba uzeti fiziološke hormonske promene koje se dešavaju kod žena generativnog doba, a ogledaju se u pubertetu, kod menstruacija, u trudnoći, porođaju, dojenju i menopauzi. 

Osim toga epilepsija može imati značajan uticaj na polni razvoj, plodnost, kontracepciju i planiranje trudnoće. Možda da se samo još kaže da postoje neki antiepileptici koji nisu za primenu u vreme trudnoće ni dojenja. Iz ovog razloga dobro je trudnoću planirati, kako bi na vreme mogli da se zamene ovi lekovi, što ponekad traje i nekoliko nedelja. 

Epilepsija u starijem dobu 

Epilepsija je hronična neurološka bolest koja nastaje u svim starosnim grupama. Incidencija epilepsije kod osoba iznad 65 godina danas je veća nego kod dece mlađe od 10 godina. Uprkos visokoj incidenciji, epilepsija kod osoba starijeg doba još uvek je slabo dijagnostikovana. 

Iako razlog pojave epilepsije u starijem dobu nije u potpunosti razjašnjen, najčešće se kao uzroci navode cerebrovaskularne bolesti, tumori mozga i degenerativne bolesti (Alchajmerova bolest). Kod opšte starije populacije 32% epilepsija javlja se zbog moždanog udara, 14% zbog tumora, a kod 25% bolesnika uzrok nije poznat. 

Sam proces starenja ima epileptogeni efekat na neurone mozga izazivajući najčešće pojavu parcijalnih epilepsijskih napada. 50% svih novootkrivenih epilepsija u starijem dobu su upravo parcijalne epilepsije, dok se generalizovani napadi retko dijagnostikuju kod bolesnika starijih od 25-30 godina. 

Epilepsija u svakodnevnom životu 

Većina obolelih od epilepsije može da predvidi epileptični napad prema nekim specifičnim znacima i vlastitom predosećaju. Taj predosećaj (aura) može biti čitav niz diskretnih simptoma (neobičan miris, ukus, osećaj topline u želucu ili glavi, neobični zvuci, mučnina s povraćanjem, trnjenje ruku, lupanje srca, nevoljni pokreti i sl.) koji prethode samom napadu. Vrsta simptoma koja se javlja zavisi od dela mozga iz kojeg potiče sam napad. U nekim situacijama pravi napad se neće ni razviti, već će se sve zaustaviti na ovom obliku „upozorenja“. 

Samu pojavu epileptičnih napada može isprovocirati premalo sna, uživanje alkohola ili opojnih droga, stres, bljeskajuća svetlost pri gledanju televizije ili kompjuter. Zato je važno dovoljno spavati, izbegavati stres, opuštati se uz odgovarajuću muziku, šetnje, vežbe disanja i primerene slobodne aktivnosti. Terapiju antiepilepticima treba uzimati redovno bez preskakanja pojedinih doza leka i onda kada se napadi ne javljaju. Jedino specijalista sme da promeni terapiju ili je ukine. 

Svi članovi porodice, kao i prijatelji i kolege na poslu moraju da znaju da bolujete od epilepsije, kako bi u slučaju potrebe mogli da pomognu ili pozovu lekara. Ako osetite auru koja može prethoditi epileptičnom napadu, svakako lezite na bok na neku meku površinu. Preporučljivo je da uz sebe imate mobilni telefon kako biste mogli pozvati pomoć. 

Današnja terapija epilepsija znatno je efikasnija i s puno manje nuspojava nego pre. Uz dobro odabranu terapiju veliki broj bolesnika može biti potpuno bez napada i imati visoko kvalitetan život. 

Najčešća pitanja o epilepsiji 

Od čega zavisi izbor antiepileptika? 

Izbor antiepileptika zavisiće pre svega od vrste napada. Neki lekovi pokrivaju širok spektar napada (npr. i generalizovane i parcijalne napade), dok drugi specifično deluju samo na određeni tip napada. 

Druga važna činjenica za izbor leka su njegove nuspojave. Kod bolesnika koji uz epilepsiju imaju i neke druge bolesti treba voditi računa o mogućim interakcijama antiepileptika s lekovima koje inače primenjuju (npr. antihipertenzivi, antibiotici, analgetici, itd.). 

Koliko je sigurna primena antiepileptika u trudnoći? 

Primenom antiepileptika u trudnoći postoji povećani rizik od malformacija ploda. Taj rizik je u proseku do 3% veći nego kod majki koje ne uzimaju antiepileptike. Isto tako treba znati da nekontrolisana i nelečena epilepsija može imati za posledicu pobačaje u ranoj trudnoći, prevremeni porođaj ili malformacije ploda. Gubitak kiseonika zbog epileptičnog napada ili povreda zbog pada trudnice može biti pogubna za plod. Najveći rizik od primene antiepileptika u trudnoći proizlazi iz njihovog uticaja na razvoj nervnog sistema ploda. Zbog svega navedenog sve žene s epilepsijom trebalo bi pažljivo da planiraju svoju trudnoću. 

Da li je kod osoba s epilepsijom narušen polni život? 

Osobe s epilepsijom mogu voditi normalan polni život. Posebnu pažnju treba posvetiti kontracepcijskim metodima i mogućem začeću. Ako se koristi hormonska kontracepcija, ona treba da bude prilagođena izboru antiepileptika jer mnogi antiepileptici mogu smanjiti efikasnost kontracepcije. U svakom slučaju, pri odluci o vrsti kontracepcije treba se posavetovati sa svojim neurologom i ginekologom. 

Pogoršava li se epilepsija starenjem? 

Sama epilepsija se ne pogoršava starenjem. Intenzitet i frekvencija epileptičnih napada u starijem dobu mogu biti i manji zbog smanjene podražljivosti nervnih ćelija kod starijih osoba. No, pojava epilepsija u starijem dobu je česta kao posledica oštećenja mozga. Najčešći uzroci su cerebrovaskularne bolesti (moždani insult), tumori mozga i degenerativne bolesti (Alchajmerova bolest). Najčešći oblik napada su parcijalni napadi koji mogu uspešno da se leče. 

Da li epilepsija utiče na mentalni razvoj deteta, emotivnu nestabilnost i smetnje u ponašanju? 

Epilepsije koje se javljaju u ranom dečjem dobu i same po sebi teško reaguju na terapiju, obično za posledicu imaju i određen stepen smanjenja mentalnih sposobnosti, a neke, na žalost, i tešku mentalnu retardaciju. Različite smetnje ponašanja poput hiperaktivnosti, teškog održavanja pažnje, nezainteresovanosti i emocionalne nestabilnosti često se javljaju kod dece i adolescenata s epilepsijom. Kod takve dece često je otežana socijalizacija u društvu, pa u takvim situacijama uz adekvatnu farmakoterapiju potrebno je i aktivno uključivanje roditelja, nastavnika, pa i psihologa. 

Mogu li osobe s epilepsijom da se bave sportom? 

Bavljenje sportom svakako je preporučljivo kod bolesnika s epilepsijom. Prilikom izbora sportskih aktivnosti potrebno je savetovati se sa svojim specijalistom neurologom kako bi bio u skladu sa ličnim afinitetima i realnim mogućnostima svakog bolesnika ponaosob. Bavljenje sportom svakako doprinosi boljem opštem zdravstvenom stanju, jača samopouzdanje i povoljno deluje na stres. 

Da li deca s epilepsijom mogu normalno da pohađaju vrtić i školu? 

Deca s epilepsijom u većini slučajeva mogu normalno pohađati vrtić i školu i savladavati uobičajene nastavne programe. Potrebno je upoznati nastavnike da dete boluje od epilepsije kako bi u slučaju potrebe mogli pravilno postupiti. Manji broj dece s težim oblicima epilepsije zbog neurorazvojnih poteškoća zahteva posebne, prilagođene programe školovanja u specijalizovanim ustanovama za decu s posebnim potrebama. 

Centar za epilepsiju u Beogradu 

Do kraja januara 2010. pri Neurološkoj klinici Kliničkog centra u Beogradu biće otvoren Centar za epilepsiju koji će omogućiti rad na velikom broju pacijenata, od 4-6 pacijenta nedeljno umesto jednog kako je to do sada bio slučaj. To će omogućiti da na godišnjem nivou bude analizirano 200 pacijenata, a od toga operisano čak 20 što bi bio ogroman uspeh. 

Centar je opremljen najsavremenijom tehnikom i fizički je prilagođen za tri sadržaja: 

– soba za standardnu elektrofiziologiju sada sofisticiraniju i sa većim kapacitetom
– soba za poremećaje spavanja gde će se pacijent nadgledati tokom spavanja EEG- om, audio kanalima i videom pri čemu će se pratiti parasomnije – pridruženi poremećaji ponašanja tokom spavanja poput hodanja u spavanju, poremećaji disanja u toku spavanja, ali i sudskomedicinski poremećaji spavanja – parasomnije sa određenim agresivnim ponašanjem
– soba za video-EEG telemetriju gde će se snimati napadi sa svrhom da se na osnovu kliničke slike napada napravi hipoteza iz kog dela mozga počinje napad što je važno zbog mogućnosti neurohirurškog lečenja. Ovde će dolaziti pacijenti koji boluju od hronične epilepsije a koji ne reaguju na lekove – ovde će im biti ukinuti lekovi pa će prirodno početi da dobijaju veliki broj napada. Sa stalno nalepljenim elektrodama i zaštićeni od mogućnosti fizičkih povreda, snimaće se tako od ponedeljka ujutru do petka posle podne, za to vreme se očekuje da se registruje do 11 ili više napada. Pod uslovom da su svi napadi jednaki smatraćemo da svi dolaze iz istog hipotetičkog mesta u mozgu. Ako MR potvrdi da na tom mestu postoji lezija, onda ovakvi pacijenti postaju ozbiljni kandidati da se njihova epilepsija ne leči samo lekovima već hirurški. Nakon toga se rade iktalni i interiktalni SPECT (pokazuju hiperperfuziju u zoni epileptogenog fokusa ) i PET scan (pokazuje hipometabolizam iste regije) i ako se i oni podudaraju, hirurško otklanjanje te zone ima šansu da pacijenta liši epilepsije za ceo život. Sve ove analize sakupljaće se i prezentovati Konzilijumu: porodična anamneza, lična anamneza, raniji pregledi, klinička slika, slika samih napada, reagovanja na lekove, MR, SPECT, PET, neuropsihološki profil, koji zatim odlučuje da li će pacijent biti operisan. Konzilujumu, pored ordinirajućih neurologa, neurohirurga, neuroradiologa, neuropsihologa, specijaliste nuklearne medicine, lekara na specijalizaciji i studenata, može prisustvovati i sam pacijent kao i njegova rodbina. 

Na pitanja o epilepsiji za Vitu odgovara dr Dragoslav Sokić, specijalista neurologije i profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu 

Najčešći uzroci epilepsije u Srbiji? 

Distribucija uzroka identična je vertikalno kroz vekove i horizontalno kroz različite populacije. Jedino se južnoamerička i afrička neznatno razlikuju zbog nekih tamošnjih infekcija koje mogu biti izazivači. U obolevanju od epilepsije naša populacija se ponaša identično kao populacija u zapadnoj Evropi – najčešći uzrok su kortikalne displazije, proširenja krvnih sudova mozga kod osoba srednjih godina, razna stanja starih oštećenja na mozgu – posle porođaja, posle meningitisa, posele encefalitisa i traume… 

To je veoma česta bolest, u našoj zemlji od 7 miliona ljudi ima od 60 do 70 hiljada obolelih pa to zahteva resurse ne samo neurologije već i cele medicine. 

Da li prvi simptomi mogu proći nezpaženo i kolika je važnost rane terapije? 

Prvi simptom jeste napad ali se kod fokalnih epilepsija može javiti netipični simptom kao što je npr. svrab u nogama. Ipak, najčešći simptom je pomućenje svesti pacijenta ali to je već nešto što se prepoznaje. Najlakše za prepoznavanje ali najdrastičnije za pacijenta je kada se iz moždanih hemisfera epilepsija prenese preko kičmene moždine na aktivnosti mišića pri čemu se javlja onaj veliki pravi epileptički napad i on je kod svih ljudi ali i kičmenjaka isti. Diferencijalna dijagnoza između epilepsije sa pomućenjem svesti, sa automatizmima i grčevima tela je laka jer mali broj bolesti može da napravi sličnu manifestaciju. 

Da li se epilepsija nasleđuje? 

Postoji nedvosmisleno genetska epilepsija i u grupi fokalnih gde čine manjinu i grupi generalizovanih gde čine većinu. Danas se smatra da je za proces nastanka velikog mozga ali i epilepsije neophodno stvaranje mnogo neurona koji su međusobno povezani pa je epilepsija tako redovni, normalni i neizbežni pratilac razvoja čovečjeg mozga. Zato se misli da ona nikada i neće moći da se izleči već samo da se drži pod (odličnom) kontrolom… 

Šta je iktalni SPECT? 

Ako u toku snimanja u Centru nismo sigurni iz koje regije počinje napad mi onda u toku napada (neophodno je da se prepozna u prvih 10-tak sekundi) ubrizgavamo radioaktivni izotop koji se ekstrahuje u delu mozga u kome je u toku napada krvotok najveći. Ovaj metod se zove Iktalni SPECT i u roku od 3 sata od toga pacijent se šalje na Gama kameru gde snimimo zonu najveće prokrvljenosti mozga na samom početku napada. Ako se ta zona podudara sa hipotezom prema kliničkoj slici potvrđenoj i na MR onda šansa da tu nastaje epilepsija raste ka 100 % što opet omogućava hirurško lečenje. 

Da li postoji rizik od neurohirurškog lečenja? 

Kada se rezulatati ovih 6 metoda podudaraju, mi kažemo da je pacijent odličan kandidat za operaciju. Procena štete od moguće operacije vrši se na osnovu neuropsihološkog ispitivanja u kome se pacijentu daje serija zadataka – procenjuje se uspeh u planiranju, organizaciji, govoru, kalkulaciji, orjentaciji, pamćenju, pažnji. Eventualne teškoće pokazuju da je određen deo mozga u disfunkciji. Ako se on podudara sa zonom koja treba da se odstrani, to znači da je šansa da se nešto naškodi veoma mala. 

Nakon operacije 70-80 % pacijenata epilepsija prestaje (iako kod određenog broja može da se vrati posle više godina) a kod ostalih se napadi nastavljaju zato što epilepsija nije bolest anatomije već bolest komunikacija neurona. 

Od čega zavisi izbor antiepileptika? 

Osnovni način lečenja epilepsije i dalje ostaje primena antiepileptičkih lekova. Izbor antiepileptika zavisi od dva kriterijuma – od tipa epilepsije i tipa bolesnika. 

Generalizovane epilepsije su one za koje kažemo da je ceo mozak od početka aktivan i one se skoro nikad ne operišu i na njih deluje ograničen broj lekova (pre svega valproična kiselina i levetiracetam). Kod lokalizovanih počinje iz jednog obolelog dela mozga, skoro svi lekovi deluju ali ukoliko ne deluju ide se na operaciju koja je najčešće uspešna. 

Izbor leka zavisi i od vrste pacijenta – ako je to trudnica daje se lek koji neće uticati na razvoj ploda, ako je student lek koji neće ometati kognitivne funkcije, ako je starija osoba lek koji neće otežavati osteoporozu ili dejstvo drugih lekova. 

Trenutno se u Srbiji koristi 6 lekova koji su na listi fonda ali i studije eksperimentalnih lekova kod teških pacijenata koji nisu operabilni. 

Šta je stimulator nervusa vagusa? 

To je aparat koji se ugrađuje i čija je funkcija kao što mu i ime kaže da stimuliše nervus vagus prilikom napada. Kada pacijent oseti da počinje napad on na uređaj prislanja magnetni stimulator koju nosi u vidu ručnog sata i koja u tom trenutku inicira aparat na stimulaciju nervusa vagusa. To se primenjuje kod pacijenata koji ne reaguju na antiepileptike i koji nisu operabilni, omogućavajući da pacijent ima manje napada i da oni budu lakši. 

Droga i epileptični napadi 

Uzrok napada, kada ne postoji epilepsija kao bolest mogu biti različiti provocirajući faktori poput nedovoljnog spavanja, sunčanice ili toplotnog udara, visoke temperature usled nekih infekcija, uzimanje alkohola, ali i droga, najčešće kokain i ekstazi. Ovi faktori toliko isprovociraju mozak da on reaguje epileptičnim napadom, i takvi se pacijenti jedino mogu lečiti prekidanjem takvog načina života.

Stres i epilepsija 

U retkim i specifičnim situacijama stres može posredno izazvati epileptični napad, na primer kada smo zbog uznemirenosti iscrpljeni nespavanjem… 

Najčešće pitanje pacijenta koji boluje od epilepsije 

Kako će se lečiti MOJA bolest i da li ću lekove piti do kraja života? 

Kada se epilepsija javi, kod većine pacijenata prognoza je dobra. Kod njih reagovanje na prvi primenjeni lek predstavlja dobar prognostički znak. Od 10 lečenih pacijenata očekujemo da će 7 biti dobro i da će da reaguju na prvi dati lek i da će i u buduće biti potpuno kontrolisani lekovima. Kod ostala 3 očekujemo nepotpuno reagovanje na prvi dati lek i oni su pod velikim rizikom da vremenom kod njih razvije teška epilepsija. Ovaj postupak procene reagovanja na prvi lek se vrši posle prve godine lečenja i tada može da se da prva velika prognoza daljeg toka bolesti. U slučaju lošije prognoze, pacijentu se to oprezno saopštava i upućuje se na razgovor sa psihologom i psihijatrom. Odgovor na ovo najčešće pitanje pacijenata sa epilepsijom lekaru je da će imati potrebu da mu se epilepsija kontroliše celog života a lek najverovatnije nikada neće moći da prestane da uzima, jedino u slučajevima napada izazvanih stilom života (alkohola, droga, nespavanje). 

Da li je kod osoba sa epilepsijom narušen seksualni život? 

Osobe s epilepsijom mogu voditi normalan seksualni život. Ako se koristi hormonska kontracepcija, ona treba da bude prilagođena izboru antiepileptika jer mnogi antiepileptici mogu smanjiti efikasnost kontracepcije. 

Da li savetujete ostajanje u drugom stanju? 

Apsolutno savetujemo ostajanje u drugom stanju, jer 95% žena sa epilepsijom rađaju normalno, zdravo potomstvo. Ipak, potrebna je nadzor nad trudnoćom. I zdrve žene, kao i žene sa epilepsijom rađaju decu sa urođenim malformacijama, iako je to nešto češće pri uzimanju antiepieptičkih lekova (2-4% prema 4-8%). Malformacije mogu da se prikažu savremenim ultrazvučnim pregledom do 20 nedelje trudnoće. Ukoliko je nalaz normalan (95% slučajeva), trudnoća se nastavlja normalno. Ukoliko je plod malformisan (oko 5% slučajeva), treba razmotriti kasni prekid trudnoće iz medicinskih razloga. 

Alternativno lečenje epilepsije 

Metode tradicionalne medicine poput homeopatije odlične su kao psihoterapeutski postupci iako ne postoji merljivi antiepileptički efekat. Postoji psihoterapijski efekat jer mnogi pacijenti uz pomoć metode koja im prija lakše prihvataju svoju bolest a terapija im omogućava i veći životni komfor. 

Epilepsija i posao 

Ako pacijent boluje samo od epilepsije, bez komorbiditeta, pa čak i od teškog oblika, 90 % njih je sposobno da vodi normalan život u onom kapacitetu kakav im je priroda dala i kakvo su obrazovanje stekli. 70 % pacijenata se kontroliše u potpunosti lekovima bez komplikacija a samo oko 15% su teški pacijenti koji imaju tešku prateću bolest i oni nisu sposobni za rad. 

Pogoršava li se epilepsija starenjem? 

U uzrastu između 10. i 60. godine javlja se 100 novih pacijenata na 100 hiljada stanovnika, u prve četiri nedelje života je 150 na 100 hiljada a posle 60- te broj novih slučajeva raste na 200- 300 na 100 hiljada stanovnika. U našoj populaciji broj starih je veliki pa veći broj starijih osoba sa epilepsijom počinje da se primećuje. Među pacijentima 12% su deca mlađa od 14 godina, 25 % starijih od 60 godina a ostatak čine srednjovečni. 

Sama epilepsija starenjem se ne pogoršava. 

Da li epilepsija utiče na mentalni razvoj deteta, emotivnu nestabilnost i smetnje u ponašanju? 

Deca čine najvažniju manjinu pacijenata. Iako epilepsija može da remeti i učenje i sazrevanje i zbog samih napada i zbog lekova, često je potreban dodatni napor roditelja, članova porodice, učitelja, drug dece i zdravstvenih radnika kako bi se problem prevazišao. Na žalost, još vek smo svedoci da su ta deca pod određenim zabranama ali i stigmatizacijama okruženja. U neposrednoj blizini Instituta za neurologiju Kliničkog centra Srbije postoji specijalizovana Klinika za dečju neurologiju sa velikim odeljenjem i dispanzerom za dečju epileptologiju, što je važno jer se ovi pacijenti u većini slučajeva uspešno leče ambulantno. 

Deca s epilepsijom u većini slučajeva mogu normalno da idu u vrtić i školu i savladavaju uobičajene nastavne programe. Manji broj dece s težim oblicima epilepsije zbog neurorazvojnih teškoća zahteva posebne, prilagođene programe školovanja u specijalizovanim ustanovama za decu s posebnim potrebama. 

Mogu li osobe s epilepsijom da se bave sportom? 

Preporučujemo bavljenje sportom jer povoljno deluje na opuštanje, protiv stresa, poboljšava opšte zdravstveno stanje, pojačava samopouzdanje. Pri tom neohodno je izbegavati ekstremne sportove kao što su paraglajding, ronjenje, padobranstvo. Osim toga, sve je dozvoljeno ako u nekoj razumnoj blizini postoji kompetentna osoba koja može pomoći u slučaju nužde.

Izvor: B92.net

Podeljeno