Lečenje biljem nije uvek bezopasno

Podelite:

Biljke sadrže vrlo moćne prirodne hemikalije, od kojih se često i prave lekovi, mogu da se „sudare“ sa drugim medikamentima i naprave štetu.

BILJE

 

Ono što je „prirodno“ nije automatski i bezopasno i u tome je najveći problem lečenja biljem, pogotovo dodavanja biljnih preparata bilo kojoj terapiji. Biljke, naime, sadrže vrlo moćne prirodne hemikalije, od kojih se uostalom vrlo često i prave lekovi, i one lako mogu da se „sudare“ sa drugim medikamentima i naprave štetu. Svako bi, pre nego što odluči da se leči prirodnim supstancama, morao dobro da se raspita o mogućim dejstvima i interakciji sa drugim lekovima, bilo da su takođe prirodni ili da potiču iz farmaceutskih laboratorija. 

Drugi je problem „prirodnih lekova“ taj što se u prodaji nalazi ogromna količina različitih preparata čija efikasnost uopšte nije sigurna, jer nije poznat kvalitet aktivnog principa, tip ekstrakta koji se koristi, pa ni bezbednost i efikasnost primene. Takvi preparati, naime, prolaze daleko manje rigorozne kontrole od pravih lekova. Jednu od posledica toga beleže alergolozi: sve više alergija, astmi, gastrointestinalnih tegoba i drugih poremećaja imunološkog sistema, čiji je uzrok otkriven u „prirodnim preparatima“ za jačanje imuniteta, protiv kijavice, želudačnih tegoba i tako dalje. 

I pored toga što je efikasnost tih preparata najblaže rečeno pod znakom pitanja, kao i kvalitet, „prirodni preparati“ se koriste sve češće i kao lek. Glavni razlog je upravo to pogrešno verovanje da su, budući da su prirodni, sigurno i bezopasni. 

To je velika zabluda. Svaka supstanca koju čovek proguta, uključujući i hranu, sadrži svoja farmakokinetična i farmakodinamična svojstva – u prevodu potencijalno ili neposredno aktivne alkaloide i druge hemikalije koje u organizmu reaguju sa drugim supstancama. Najprostija potvrda toga je poseban jelovnik koji pacijenti dobijaju uz neke lekove, kao što su oni za razređivanje krvi. Hrana, naročito biljna, naime, toliko utiče na efikasnost leka da stalno mora da se vodi računa i o njenom delovanju na hemijske procese u krvi. 

Kada je u pitanju prirodno terapeutsko sredstvo koje sadrži aktivne principe više biljaka, na primer mešavine domaćih čajeva, onda se situacija znatno komplikuje. Kod mladih i zdravih ljudi obično nikakvih tegoba nema (mada su po pravilu i količine koje se uzimaju obično male), ali kod starijih ljudi koji već imaju neke poremećaje i uzimaju lekove, onda „narodni lek“ može da napravi i priličnu štetu. 

Na velikom broju „prirodnih preparata“ čak su i navedeni rizici, na primer, da mogu da smanje koagulaciju krvi i dovedu do krvarenja (kao ekstrakt belog luka) ili snižavaju krvni pritisak (ekstrakt belog luka, kefir), ali su istraživanja pokazala da ljudi takva upozorenja uopšte ne čitaju, ili ih zanemaruju. Kako najveći broj prirodnih preparata deluje direktno ili indirektno baš na kardiovaskularni sistem, stručnjaci kažu da bi bar pacijenti koji sa time imaju problema svakako morali da porazgovaraju sa svojim lekarima pre nego što se upuste u „lečenje biljem“. Neki prirodni preparati, kako se pokazalo, mogu da izazovu i pogoršaju srčane aritmije. 

U međuvremenu, prirodni preparati su sve popularniji i sve ih je više, gotovo svakodnevno se pojavljuje ponešto novo. I sve deluje – premda ne uvek onako onako kako piše na uputstvu. Crveni fermentisani pirinač, tradicionalni kineski lek za snižavanje holesterola, na primer, ima efekte slične statinima, što znači da potpuno remeti lečenje ljudi kojima su ti lekovi prepisani. „Hypericum perforatum“, prirodni lek za depresiju, snažno utiče na metabolizam lekova, naročito ciklosporina. „Crni koren“ američkih Indijanaca (latinsko ime cimicifuga racemosa), biljka koja se koristi protiv valunga i drugih tegoba menopauze, utiče na jetru i svakako bi morali da je izbegavaju svi koji su ikada imali probleme sa tim organom. Zbog štetnog delovanja na jetru iz prodaje je u nekim zemljama već povučen „Piper methysticum“ ili „Kava-kava“. Ginseng ili žen-šen utiče na koagulaciju krvi, gorka pomorandža (citrus aurantium), „čudotvorni lek“ protiv gojaznosti – štetna je za srce. „Fucus vesiculosus“, morsku travu punu joda, morali bi da izbegavaju svi koji imaju sklonost hipertiroidizmu. 

I na kraju, neke biljke, baš kao otrovne pečurke, mogu i da ubiju – upozorenje se odnosi na ljude koji hoće sami da ih skupljaju i prave svoje „čajeve“. Pre nekoliko godina u Italiji je dvadeset osoba dospelo u bolnicu jer su začinili hranu otrovnom biljkom koju su brali u šumi, misleći da je divlji beli luk. Ima i drugih sličnih biljnih vrsta, od kojih je jedna jestiva, druga otrovna. To, naravno, ne znači da ljudi ne bi smeli da beru bilje, ali bi bilo dobro da se ograniče samo na one vrste koje dobro poznaju. 

Izvor: B92.net

Podeljeno