Možete li steći imunitet na frustraciju?

Podelite:

Sposobnost tolerancije na frustraciju, imunitet psihe, predstvalja osnov naše otpornosti na osujećenja i prepreke sa kojima se svakodnevno, u većoj ili manjoj meri, susrećemo. Kao što i fizički imunitet treba da se razvija, održava i jača, tako je i sa našim “psihičkim imunitetom”.

Pre svega, korisno je naglasiti da razvoj sposobnosti tolerancije na frustraciju nije isto što i negiranje frustracije. Mnogi, doduše, “rade na razvijanju te sposobnosti”, mnogi su u tome i “uspešni”, ali pre ili kasnije cena razvoja jedne takve “sposobnosti” dođe po svoju naplatu.

Sposobnost tolerancije na frustraciju, imunitet psihe, predstvalja osnov naše otpornosti na osujećenja i prepreke sa kojima se svakodnevno, u većoj ili manjoj meri, susrećemo. Kao što i fizički imunitet treba da se razvija, održava i jača tako je i sa našim “psihičkim imunitetom”.

Frustracija = nužnost ?

Sa druge strane, postavlja se pitanje značenja same frustracije. Ona se, u psihologiji, definiše kao “emocionalnareakcijana određenu, spoljašnjuiliunutrašnjupreprekuispunjenjuodređeneželje“.

U periodu sedamdesetih godina prošlog veka na frustraciju se gledalo, pojednostavljeno, kao na vrstu greške koju treba ukloniti. Vrhunac ovog mišljenja bio je u pokušaju vaspitanja dece koja ne bi doživela nikakvu frustraciju, ili bi je doživeli minimalno. Ovakvi eksperimenti pokazali su da su deca, tako odgojena, posedovala čak i viši nivo neurotskih simptoma, tikova, fobija i sl., u odnosu na decu koja su doživljavala određeni, viši nivo životnih frustracija.

Dakle, životne frustracije sa kojima se suočavamo predstavljaju nužnost neophodnu za razvoj i ojačavanje ličnosti. Kao što i naporne fizičke vežbe ojačavaju skeletnu muskulaturu i fizički imunitet , tako i psihološke frustracije jačaju “psihološku muskulaturu”.

Životne frustracije sa kojima se suočavamo, predstavljaju nužnost neophodnu za sticanje i ojačavanje ličnosti. Kao što i naporne fizičke vežbe ojačavaju skeletnu muskulaturu i fizički imunitet, tako i psihološke frustracije jačaju “psihološku muskulaturu”.

Prateći teorijska razmatranja O.L.I. integrativnog psihodinamskog metoda, možemo zaključiti da je ljudski psihizam, na određeni način, predodređen da toleriše frustraciju. Sa druge strane, ostaje pitanje kako će se ova sposobnost dalje razvijati, kako će se pospešiti kapacitet za toleranciju frustracije.

Strpljenje i trpljenje

Posmatranjem jednogodišnje dece u igri možemo primetiti određene pravilnosti. Deca su, u ovom periodu, sklona igrama “gubljenja i nalaženja”; Pokažu zadovoljstvo u igri sa nekim predmetom, zatim ga sklone, ukažu nam na nezadovoljstvo zbog toga i nakon što ga pronađu, ponovo ih obuzme zadovoljstvo. Sličnu igru i odrasli započinju sa decom kada im se nasmeše, a zatim im se sklone iz vidokruga, nakon čega se ponovo vrate.

Taj vremenski period u kome deca traže ponovo svoju igračku, ili čekaju drugog da se ponovo pojavi, ono je što možemo nazvati jedinicom odlaganja zadovoljstva. Kada se taj interval doživi kao suviše dug, dete ne može više toleristi frustraciju i “pronalazi” svoju igračku ili nas plačom doziva. Stepen tog intervala proporcionalan je količini frustracije koja će se formirati. Što dete, u ovom slučaju, duže čeka “razrešenje”, to će i frustracija biti veća.

Dalje, možemo reci da taj interval određuje i stepen tolerancije na frustraciju. Pored toga, može se pretpostaviti da će se ovaj interval, između želje i njenog zadovoljenja, sa razvojem ličnosti i sam povećavati.

Na ovaj način predstavljeno možemo reći da se razvojem tolerancije na frustraciju razvija, zapravo, stpljenje – sposobnost podnošenja, (s)trpljenja i odlaganja zadovoljstva.

Šta nas i koliko frustrira?

Razumevanje naših kapaciteta da podnosimo razne životne frustracije određen je i drugim značajnim faktorima.

Neretko se dešavaju situacije u ljubavnim odnosima, da jedan od partnera dugogodišnje veze na neki način primeti da drugi partner iz veze želi da izađe. Međutim, to odvajanje osoba ne može da toleriše, ali ni da negira ono što primećuje. Često se u takvim situacijama dešava da osoba u sebi počinje da obezvređuje partnera sa stavom “Ma, nemam ja šta da izgubim, on nije dobar za mene” i na taj način umanjuje preteću frustraciju. Ovo je jedna od strategija u ljubavi kako bi se izbegla ili umanjila bol i frustracija koja preti da se desi.

Ovakvih primera u životu ima dosta, oni nam pokazuju da količinu frustracije određuje i to koliko smo u nju uneseni, ali i da posedujemo brojne mehanizme kojima izbegavamo da se suočimo sa svim pretnjama.

Životni ciklus frustracije

Frustracija nastaje onda kada su naše želje, zahtevi i htenja ometeni ili onemogućeni, što se svakodnevno, u određenoj meri, dešava. Frustracije se kreću od onih koje jedva opazimo, koje su usputne, do onih koje nas muče i preplavljuju. Dalje se razvijaju osećanjem nezadovoljstva, zahtevamo da se “stvari promene”, javlja se osećaj “nepodnošljivog”. Međutim, šta ćemo opaziti kao frustraciju i u kojoj meri, individualno je – frustracija je i stvar percepcije, zavisi od načina na koji posmatramo svet.

Menjanjem načina na koji posmatramo svet menjamo i to koliko nas nešto muči. Izbegavanje stvari, ljudi i događaja koji nas opterećuju nije uvek moguće, ali ni poželjno. Ono što se može uraditi je učenje da drugačije definišemo sopstvenu okolinu i pomognemo sebi da se osećamo manje frustrirano, nezadovoljno i uznemireno. U zavisnosti od toga kako tumačimo sopstvena osećanja koje frustracije izazivaju, ona mogu da utiču na pozitivnu promenu kod nas, ili dovedu do ispoljavanja agresivnosti, detinjastog ponašanja, depresivnosti ili prisilnog ponašanja.

Izvor: B92.net
Podeljeno