,,Smatram da na svetu ne postoji patnja koja više ponižava od ljubomore“ – Anatol Frans

Podelite:

Ljubomora nije ljubav. Ljubomora nije strast. Ljubomora nije opsesija. Ona razara. Ne samo vezu, već i onog ko je ljubomoran. ljubomoraLjubomora uništava ljubav, menja ljude, sužava vidike. Mene je promenila. Uperena na mene, izazvana u meni. Ljubomora na izmišljene momente, na moguće prilike, vizije i situacije. Jednom je došla, osetila sam je, bila je prisutna kao dosadni, nepopuštajući pritisak u glavi i stomaku. Od tada se bojim. Ljubomornih muškaraca, vrtloga strasti, užarenih pogleda. Sebe i svoje ljubomore. Prevare. Bola. Patnje.

 

U početku, naravno, nema mesta strahu. Srećna sam da mi se konačno neko dopao. Sviđa mi se sve, počev od izgleda, ponašanja, smisla za humor, inteligencije. Sviđa mi se način na koji me gleda, taj početni momenat od kojeg zavisi nastavak veze. Viđamo se svakodnevno. Smemo se istim šalama. Volimo istu muziku. Sviđaju nam se iste knjige. Svakim danom sve mi je bolje sa njim, toliko da konačno primećujem i druge ljude oko sebe, žene koje ga gledaju na isti način kao i ja pre nego što mi je prišao. Naravno, ignorišem nespokoj koji me hvata kada primetim kako mu se položaj tela menja a ramena ispravljaju kada primeti isto što i ja. Nisam ljubomorna. Samo sam malo zbunjena. Pogotovo u početku, kada ne znam u kojem pravcu se odvija veza. Nespokoj prolazi onog trenutka kada me pogleda i počne da priča. Fokusiran je na mene, a ujedno svestan pažnje koju privlači.

Čudno, u početku mi nije tako dobro izgledao. Učestvujem u razgovoru, gleda me celo vreme i ja posle nekog vremena sa užasom primećujem da prati moj pogled, da gleda koga pozdravljam, kome mašem; posmatra mi ruku dok uvrćem kosu i vidim da mu se ne sviđa moja navika. Sklanjam ruku a on mi govori nešto o „signalima“ koje tako šaljem. Prelazim preko toga, ne govoreći mu da to radim čitav život. Razgovor polako zamire, ja gledam na sat i spremam se da idem. Ustajemo, on me posednički hvata za ruku, dobacuje dug pogled plavokosoj lepotici koja uporno gleda prema njemu. Povlačim ruku, zbunjena i šokirana bezobrazlukom. Primećujem pobednički sjaj u oku kojim mi govori da može da bude sa svakom koju poželi.

Strah me je da će otići. Strah me da je ljubomoran. Strah me da sam u pravu – kada primetim ljubomoru, ne znam da se nosim sa njom; svesna sam tereta kojim će me obaviti i bezrazložnih pravdanja koja ću morati servirati. Bez obzira na sve, sviđa mi se. Sviđa mi se kako se ljubi, kako priča, sviđa mi se neverovatna energija koja struji među nama i koja je najjača kada smo sami. Kada nema mojih prijatelja, muškaraca koje poznajem i koji mu se ne sviđaju. Uvek sam mislila da je ljubomora odraz nesigurnosti i čudim se kako baš On ima tu osobinu. On koji je oličenje samouverenog muškarca, On čija inteligencija i obrazovanje izazivaju strahopoštovanje, On koji izgleda savršeno. Veza se nastavlja, sa malim trzavicama koje se dese kada izađem sa prijateljicama ili kada pozdravim nekog muškarca. „Kažnjava“ me tako što mi se ne javlja danima posle toga. Ispituje me gde sam bila, šta sam radila, koliko sam i šta pila. Koliko god da se branim, ignorišem i ljutim na prilično ponižavajući tretman, ne mogu da prekinem vezu. Mene je strah da će me ostaviti, njega da ću ga prevariti.

Veza posle nekog vremena ne liči ni na šta. Nesretna sam, večito zabrinuta. Njemu kao da to daje snagu; posle svađe, on je divan, baš onakav u kakvog sam se zaljubila. Zabavan, zanimljiv, pažljiv. Satima razgovaramo o posesivnom odnosu i uvek me nekako ubedi da sam ja kriva za sve. Mrzim ga kada mu vidim ljubomorni bljesak u očima. Volim sve ostalo. I kada god prevagne dobra strana njega, moja lepršavost i opuštenost u svakodnevnoj komunikaciji biva potisnuta negde duboko u meni.

Moj strah da ću biti ostavljena od muškarca kojeg volim i njegov strah da ću ga prevariti pokazao se neosnovanim. Desilo se upravo suprotno. On je prevario mene. Sa mojom kopijom, nešto malo nižom i mirnijom. Poslušnijom. I to nije htio – znao sakriti. Ljubomoru do tada nisam razumela. I nisam se borila sa njom. A kada me svom snagom pogodila u stomak, nisam znala kako da je se rešim. Da je oteram, jer mi nije dala da dišem. Da je sakrijem, jer mi je pravila bore. Da je skinem, jer mi ne stoji. Posle prirodnog, prvobitnog poriva da odem, nestanem, da me nema, pokušala sam da pređem preko svega. Kada sam videla da nije reč samo o fizičkoj prevari, već o emotivnoj, onoj koja najviše boli, znala sam da je došao kraj. Analiziranje veze, optuživanje same sebe da nisam bila dovoljno dobra, pitanja da li sam mogla nešto da učinim i da sprečim katastrofu koja se odavno nazirala, samo mi je odmagalo. Bila sam izdana, prevarena. I još sam dobila ljubomoru kao poklon za rastanak.

Oporavak je trajao predugo. Par meseci nesanice, zamišljanja situacija u kojoj se umesto mene pojavljuje Ona. Par meseci ljutnje, besa, tuge. I još par dok nisam skroz prestala misliti na njega. Nisam tražila druge da me uteše, nisam odlazila u grad skockana da me On vidi doteranu i srećnu. Nisam čitala knjige o samopomoći (mrzim ih), nisam se javljala na njegove pozive. Nisam odgovarala na poruke u kojima mi govori da do toga ne bi došlo da sam ja bila prilagodljivija. Malo manje svoja. A malo više Samo Njegova. Ostajala sam zarobljena sa svojim mislima i viškom vremena koje sam inače posvećivala njemu. Pokušavala sam upoznati ljubomoru i razmišljala sam zašto od ljudi pravi čudovišta. Da li bira pogodno tlo ili uskoči onda kada se najmanje nadamo? Da li mi je došla kao opomena da se trebam bojati, ne tuđe, već svoje ljubomore? Kakva ironija, mislila sam, celo vreme sam se branila od izmišljenih optužbi muškarcu koji je radio sve za šta me optuživao. Bila sam ljuta na njega jer sam mislila da me, na neki način, zarazio ljubomorom.

Kada sam se našla oči u oči sa njom, sa sobom, odgovor koji sam dobila dao mi je olakšanje. Nisam bila ljubomorna na ženu koja me zamenila. Bila sam ljubomorna na njen status koji će imati u njegovom životu. Koji će posle biti sastavljen od pravdanja, smirivanja i strepnje. U stvari, bila sam ljuta na „drskost“ koju je pokazao jer je izabrao nju, a ne mene. Bila sam, jednom rečju, sebična. Mislila sam da me strah da će me ostaviti. U stvari sam mislila da se to meni ne može desiti. Mislila sam da će biti manje ljubomoran ako prestanem da izlazim i da se družim sa drugim ljudima. U stvari mi je pomalo laskalo što želi da svaki momenat provedemo zajedno. Mislila sam da se ljubomora dešava nekom drugom. U stvari čuči u svakom od nas i samo čeka da se pojavi ne obazirući se da li ste ili ne spremni na nju.

Sa ove udaljenosti, smatram to velikim iskustvom. Sećanje na ljubomoru je još uvek živo, skoro opipljivo, iako je posle nikada nisam osetila takvim intenzitetom. Kao što mi je nikad posle niko nije servirao u tako velikim količinama. Ljutnju više ne osećam. Strah još manje. Jedino se nekad, kada uhvatim pogled koji me podseća na njegov malo uznemirim. Nelagoda pomešana sa tugom traje tek toliko da se setim grča u stomaku i znojnih dlanova. Posle par sekundi sve prođe i ja sam opet ja. Bogatija za iskustvo i mali, niski porok i emociju.  Ljubomoru.

Izvor:cosmopolitan.rs

P.S. ,,PAKAO NIJE NISTA U POREDJENJU S GNEVOM PREVARENE ŽENE“ 😀

Podeljeno