Zakopana briga boli i dušu i telo

Podelite:

U trenucima kada smo povređeni, neshvaćeni, frustrirani, suočeni sa zabranama, traumama, nemoćni, kada nas grize savest zbog nekoga ili nečega, kada izgubimo drago biće i u još milion najrazličitijih životnih situacija, neminovno nas prate neprijatna osećanja.

Mnoga od njih zakopavamo u sebi sirova, neprerađena, braneći se tako od bola.

Ali zakopana tuga, briga, bes, strah, žive u nama i iz najvećih dubina duše godinama, kao kakav živ organizam, nagrizaju naše mentalno i fizičko zdravlje. Stoga je blokirana osećanja potrebno, uz pomoć psihologa, izvući na površinu, prepoznati, ponovo proživeti i tako se ponovo vratiti sebi. O potisnutim osećanjima za „Život plus“ govori psiholog i integrativno-emocionalni psihološki savetnik Marjan Tošić (marjantosic@gmail.com), zamenik predsednika Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije, i autor knjige „Isceljujuća moć osećanja“.

* Koja osećanja tokom života najčešće ne prerađujemo odmah?

– Tugu zbog gubitaka, bes, osećaj krivice, stid… U nama se proizvode različita osećanja i ona, u svom „trpnom obliku“, mogu dugo da ostanu u našem sistemu izazivajući napetost, ali mogu da se oslobode jedino u obliku tuge. To znači da možemo dugo u sebi da trpimo tugu, ljutnju, strah, zavist, stid, osećaj krivice, ali se sva ta osećanja tokom emocionalnog savetovanja moraju prevesti u tugu da bi mogla da se oslobode i razreše.

* Zašto su ona, gotovo po pravilu, vezana za nama najdraže osobe?

– To je zato što se jaka osećanja stvaraju upravo u odnosima sa najdražim osobama u našem životu, prema kojima smo tokom mnogo godina razvijali emocije, afektivnu povezanost, ljubav, tako da su onda i razočaranja, izneveravanja, povrede, gubici… jači onda kada naša emotivna očekivanja ne budu ispunjena. Velika duševna patnja i bol samo su druga strana velike ljubavi, emotivne vezanosti i poverenja.

* Kada takva osećanja “guramo pod tepih” dobrovoljno, a kada to činimo jer smo na to “primorani”?

– „Guranje osećanja pod tepih“ je automatski odbrambeni mehanizam kad god nemamo psihološke uslove za doživljavanje i suočavanje sa tim osećanjima. Ili smo „u žaru životne borbe“, kada je baviti se svojim osećanjima luksuz, ili (kada smo izašli iz ugrožavajuće situacije) možda nemamo osobu pored sebe koja ume da nas sasluša i pomogne nam da prepoznamo šta smo potisnuli. Upravo to je uloga emocionalnog terapeuta, da stvori psihološke uslove u kojima poverenje, sigurnost i toplina omogućavaju klijentu da se opusti i oseti da se nalazi na mestu na kome se osećanja cene i gde se bol može pokazati i doživeti.

* Postoje li i situacije u kojima je čak preporučljivo gurnuti emocije u stranu?

– To su one situacije kada smo „u akciji“, kada rešavamo neke akutne probleme, radimo, žurimo, raspravljamo se sa nekim, i taj oblik našeg funkcionisanja bi se mogao nazvati „mod preživljavanja“. Tada naš organizam automatski gura prave emocije u stranu i aktivira samo one koje nam pomažu u toj borbi. Tada nije vreme za doživljavanje bolnih osećanja, već tek onda kada izađemo iz takvih situacija, kada se ugroženost na neki način razreši i kada uđemo u „mod oporavka“. Svaka ugrožavajuća situacija automatski pokreće različite fiziološke i psihološke mehanizme odbrane i to je normalno. Tek kada se ugrožavajuća situacija na neki način razreši (pozitivno ili negativno po nas), ulazimo u „mod oporavka ili obnavljanja“ kada možemo da imamo taj luksuz da se vratimo u sećanju unazad i pozabavimo se osećanjima koja su nam se pokrenula dok smo bili „u akciji“ rešavanja ugrožavajuće situacije.

* Verovatno je bitno i „na koji rok i u koje dubine“ ih zakopavamo, zar ne? Može li se to uopšte planski kontrolisati?

– To se ne može planski raditi, već naš mozak automatski sklanja neka sećanja i emocije od svesti, na ona mesta i u dubine gde on „procenjuje“ da je najbolje. Mozak se trudi da dovoljno sakrije bolne emocije od svesti da bi ona mogla da se neopterećena bavi urgentnijim pitanjima, ali ipak ne toliko duboko i daleko da ta sećanja i osećanja postanu potpuno nedostupni. Može se nekome učiniti da se „potiskivanje osećanja“ tiče odraslih osoba, ali važno je imati u vidu da ljudska bića potiskuju osećanja na svim uzrastima. Bebe na kraju potisnu osećanje kada su „ostavljena da se isplaču“ sama u sobi. Mala deca potiskuju osećanja, na primer, kada im se batinama preti ako ne prestanu da plaču. Adolescenti, odrasle osobe, čak i starije osobe potiskuju osećanja. Naravno da će osećanja koja smo potisnuli kao bebe ili mala deca biti na „većoj dubini zakopana“ nego osećanje koje se odrasloj osobi pokrenulo pre nekoliko dana. Mozak skladišti neprihvatljiva osećanja na onom nivou razvoja na kome se nalazimo u trenutku traume.

* Koje potisnuto osećanje je najteže izbaciti na površinu i koje nas najviše ograničava u životu? Potisnut bes, tuga, bol…?

– To je individualno, ali primetio sam da ljudi najteže sebi priznaju one emocije koje znače da su oni nekog povredili, da su mnogo pogrešili, a to je osećaj krivice. Takođe, teško sebi priznajemo osećanja poraza, neuspešnosti, neostvarenih ličnih ideala, stida zbog ličnih ograničenja. I, naravno, najteže se izbacuju na površinu osećanja generisana na ranijim uzrastima, tj. rane traume. Iako su one ključne i na njima se temelje neuroza i kasniji psihički problemi, većina klijenata danas, u vreme brzog života, nema strpljenja i upornosti da dopre do tih „ranih jada“ i razreši ih, jer je za to potrebno godinu-dve, pa i više redovnog psihološkog rada na sebi.

* U stanju „hibernacije“ su neprijatna osećanja. Ali, da li nekada potisnemo i ona koja su vezana za prijatna iskustva?

– Naravno. Psihičke tegobe, zapravo, nastaju ne zato što smo potisnuli bol, već zato što smo sa bolom potisnuli našu ljubav i radost. Ovo je važno pitanje i oko njega ima mnogo nesporazuma. Na primer, ljudi kažu „ne želim da plačem, hoću da se smejem!“. Svi bismo to hteli, ali tuga, bol i unutrašnja nesreća ne mogu se neutralisati tako što ćemo odlučiti da osećamo nešto suprotno. Neophodno je doživeti bolna i tužna osećanja, ne zato što smo mazohisti, već da bismo doprli do našeg pravog ja, do naših potreba za ljubavlju, do radosti u nama koja nam je rođenjem data. Pogledajte bebe kako su srećne kada su im osnovne potrebe zadovoljene. One emituju životnu radost i sreću, bez velikog razloga. Svi u sebi nose tu životnu radost kao osnovni doživljaj života, sve dok nam ga ne prekriju tamni oblaci teških životnih iskustava. Pravi smisao suza je upravo da pomoću njih izbacimo bol iz sebe kako bismo opet došli do te bezrazložne sreće u nama, koju većina odraslih samo retko oseti.

* Kako potisnuta osećanja deluju na naš život i odnose sa ljudima?

– Pogubno. Osećanja imaju veze sa našom dušom, sa onim što je najljudskije u nama. Ukoliko su naši odnosi sa bližnjima oštećeni, onda je oštećena i naša osećajnost, sposobnost za saosećanje, za empatiju. A ako je oštećena osećajnost prema najbližima, onda se to nužno reflektuje na sve druge naše odnose u životu. Na primer, ako je neko imao veliki sukob i presekao svoje emocije prema roditeljima, bratu, sestri, neće mu biti lako da održi dobar odnos sa partnerom, prijateljima, kolegama. Ti naši stari, nerazrešeni unutrašnji sukobi, pre ili kasnije izbijaju na površinu i pojavljuju se u našim drugim odnosima, gotovo nevoljno. To prenošenje osećanja, koja su proizvedena u odnosima sa bližnjima, na druge ljude u našem životu masovni je fenomen koji se teško prepoznaje i teško razrešava, jer većina ljudi ima problem da gleda malo dublje u sebe. Potrebni su meseci i godine psihološkog rada da bi klijent naučio da prepoznaje kada neka njegova osećanja vuku poreklo iz nekih ranijih odnosa u životu. Tipičan primer za fenomen prenošenja jesu bračni sukobi, koji su tako uporni, teški i sa tendencijom da eskaliraju do nasilja baš zato što su partneri fokusirani na svoj međusobni sukob i imaju problem da, bez stručne pomoći, vide mnogo dublju pozadinu koja skoro u sto odsto slučajeva ima veze sa njihovim primarnim porodicama i dinamikom odnosa u njima.

* Dokazano je da blokirana osećanja utiču ne samo na mentalno, već i fizičko zdravlje. Navodno, svaka potisnuta emocija udara na određeni organ u telu. Šta mislite o tome?

– Ako to pokazuju iskustva nekih kolega, to je vredno pažnje. Ja nisam siguran da postoje emocije zadužene za posebne organe. Moje iskustvo govori da svi ljudi, manje ili više, potiskuju osećanja, što onda proizvodi napetost u organizmu, ali na kom organu će se ta napetost prazniti zavisi više od genetske sklonosti i prirode konkretne traume, nego od „zaduženosti jedne emocije za jedan organ“. Uzmimo, na primer, raširenu pojavu bronhijalnih spazama kod dece. Ima mišljenja da je ona rezultat prebrzog sečenja pupčane vrpce kod novorođene dece, dok pluća još nisu potpuno prihvatila funkciju disanja, kada bebe doživljavaju kratkotrajno iskustvo gušenja, a pluća se naprežu da preuzmu funkciju disanja brže nego što je predviđeno. Ako je tako, onda to znači da kasniji problemi sa plućima nisu rezultat povezanosti pluća sa emocijom straha (od gušenja), već su rezultat prirode konkretne traume. Uzmimo i primer velikih glavobolja: da li ovde glava strada jer je neurološki povezana sa osećanjem zabrinutosti, ili možda zato što kod konkretne osobe postoji genetska predispozicija da glavoboljom reaguje na veliku unutrašnju napetost, ili, pak, zato što glavobolja simbolički predstavlja jak unutrašnji sukob između dva suprotna motiva ili odluke? Kod ovakvih stvari postoji ogroman prostor za pretpostavke i nagađanja…

* Postoje li razlike u potiskivanju emocija savremenog čoveka i njegovih predaka, bogatih i siromašnih osoba i slično?

– Potiskivanje je uvek imalo veze sa potiskivanjem bolnih i neprijatnih osećanja, sa kojima se onda potiskuju i naše potrebe za ljubavlju, pažnjom, značajem za nekoga, sigurnošću, nežnošću, itd. Ljudi su ljudi, bili siromašni ili bogati, živeli pre deset hiljada godina ili danas. Kulturni obrasci se menjaju, načini reagovanja na emocije Spartanaca i današnjih Italijana, na primer, nisu isti, ali potiskivanje osećanja uvek proizvodi napetost, a napetost proizvodi simptome.

* Da li je suočavanje sa zakopanim osećanjima uvek suočavanje sa našim pravim ja, odnosno sa onim ko smo mi u stvari?

– Suočavanje sa zakopanim osećanjima suočavanje je sa onim što mi stvarno jesmo, sa našim pravim ja, zato i jeste tako važno. Možemo trčati, ali ne možemo pobeći od svoje istine. Upoznavanje sebe, preispitivanje, hrabro suočavanje sa nečim što nam je gotovo neprihvatljivo ali je istinito, prepoznavanje svojih grešaka, grehova, bolnih osećanja, sve su to zdravi načini rada na sebi. Velika je istina da u menjanju sveta svako treba da počne od sebe. Ljudi se ne menjaju tako što im neko drži predavanja kako nisu dobri i šta bi trebalo da promene kod sebe, već tako što, uz nečiju pomoć, krenu na put ka svojoj duši, preispituju svoje stavove, mišljenje, sistem vrednosti, osećanja, tragajući za odgovorima na pitanja koja ih muče. Smatram da je prepoznavanje i doživljavanje skrivenih osećanja najvažniji deo procesa upoznavanja sebe. Istovremeno, to je i najteži deo tog puta, jer se radi o bolnim i dirljivim osećanjima, za koja u današnjem svetu nije ostavljeno mnogo mesta ni vremena.

Pojedini psiholozi tvrde da su potisnute emocije odgovorne za razvoj bolesti u čak 75 odsto slučajeva! Uz to smatraju da svaka emocija „udara“ na određeni organ u telu.
Na primer, srce i bubrezi su ugroženi zbog previše uzbuđenja, od tuge stradaju pluća (umor, nedostatak daha, napadi astme…), neprestani strah napada bubrege, a brige se odražavaju u poremećaju rada slezine što opet dovodi do smetnji u varenju, nadutosti, grčeva, sindroma nervoznih creva.
Ljutnja je povezana sa besom i frustriranošću, pa ako se sa njom ne suočimo, imaćemo glavobolju, visok pritisak i vrtoglavice. A potiskivanje emocija, kažu, može da prouzrokuje i kancere.

Izvor: Novosti.rs

Podeljeno