Život muškarca sa rakom dojke

Podelite:

Magazin Huffington post objavio je razmišljanja čoveka koji boluje od raka dojke kao i kako izgleda njegov svakodnevni život. Kako izgleda život muškarca, koji po mnogima, pati od „ženske bolesti“?

zivot 2

 

„Tamoksifen?“, pitala me žena u apoteci kada sam joj pokazao recept.

„Da li ste sigurni? To se uglavnom koristi kada imate…“

„Da, da, rak dojke“, rekao sam joj. „To sam ja“.

Vremenom su se navikli na mene. Sada me svi prepoznaju. Vraćaću se po svoje dopune narednih 5 godina.

Reakcija apotekarke je bila prilično normalna i učestala. Od kada sam dobio dijagnozu pre skoro godinu dana, mogu da odgovore ljudi na to što imam rak dojke podelim u tri kategorije: prvo, oni koji jako ljubazno izraze svoje žaljenje i ponude podršku i ohrabrenje; drugi, koji izražavaju nevericu, smeju se ili misle da se šalim; i moji omiljeni, osobe koje me znalački pogledaju i kažu „O da, i muškarci mogu da dobiju rak dojke“, kao da dele izuzetno značajnu informaciju neobaveštenoj publici.

Kada sam pronašao grudvicu „na mojim grudima“ (izraz koji će većina muškaraca upotrebiti umesto dojki) u leto 2011. godine, znao sam da postoji problem. Ovo nije moju uvod u koncept muškog raka dojke. Moj omiljeni ujak preminuo je od metastaze raka dojke istog jutra kada sam saznao da ću dobiti sina. On sada sa ponosom nosi njegovo ime.

Ujak Filip bio je poput skoro svih ostalih muškaraca i nije odreagovao kada je otkrio grudvicu. Kada mu je dijagnostikovana, bolest je već bila u odmaklom stadijumu. Ta priča bila je razlog moje brze reakcije. To je takođe bio i razlog za brzu reakciju lekara.

Odmah su me poslali u bolnicu na ultrazvuk i na nešto što je tehničar graciozno nazva mamografom za muškarce. Rezultati su stigli upakovani u roze kovertu.

Kada mi je radiolog sam rekao da ga posetim pre nego što napustim zgradu, bio sam prilično siguran da znam o čemu se radi. Sedeo sam u mračnoj sobi okružen monitorima gledajući ružnu grudvu koja je predstavljala ozbiljan kontrast ostatku mojih grudi.

„Zabrinut“, pitao me je. „Ne, bolje neka bude izuzetno zabrinut“.

Te reči su me uvele u elitno društvo jednoprocentaša. Međutim, nije to bila nikakva svečana grupa. Nisam bio te sreće. Ne, bio sam deo male grupe pacijenata sa rakom dojke koji stoje dok piške.

„Pretpostavljam da želite da počnete sa biopsijom iglom, ali…“, ponudio me je.

Zaboravite na biopsiju. Želim tu stvar VAN sebe.

Za svega nekoliko dana bio sam u operacionoj sali očekujući lumpektomiju, proces uklanjanja grudvice. Međutim, bolje da sam se odlučio na potpuno uklanjanje dojke. Granice nisu bile jasne i zahvat nije uspeo. Drugi put odlučio sam se za mastektomiju – potpuno uklanjanje dojke.

Odrastao sam u sedemadesetim, davao sam sve od sebe da budem osetljiv, nju ejdž tip koji je sasosećajan prema ženama… ali ko bi ikada pomislio da ću dobiti prokleti rak dojke i mastektomiju koja to potvrđuje!?

Mnogi muškarci svesni su da imaju grudvicu ali su zaključili – ili još gore, rečeno im je od strane lekara, da to nije ništa vredno brige.

„To je samo cista“, mnogima je rečeno.

Da nije bilo ujaka Filipa, velike su šanse da bih i ja ignorisao tu grudvicu na grudima. Mnogi žele da znaju da li rak dojke znači da sam manje muškarac, pošto mi je dijagnostifikovana „ženska bolest“.

Ne. Zapravo nimalo. Moderni tretmani raka uglavnom uključuju uklanjanje dela tela koji je pogođen, tako da sam prilično srećan što u pitanju nije bio više „muški rak“. Ako samo morao da se odreknem nekog dela tela, prilično sam srećan što su to bile moje već vremešne grudi.

Nisam bio emotivno vezan za svoje grudi. Veoma malo fizičkog, psihičkog i seksualnog identiteta nalazi se u muškim grudima. Rekonstrukcija, ako se na nju odlučimo, uključuje ništa više do para tetoviranih bradavica.

Drugo, nemam čeka da se stidim. S obzirom na porodičnu istoriju, dijagnostikovana mi je veoma predvidiva genetska mutacija. Da sam znao, mnogo ranije bih bio upoznat sa činjenicom da su moje šanse za dobijanje raka skočile sa 0.05 na 7 odsto u poređenju sa ostatkom civilizacije.

Da sam samo odlučio da ćutim, da sam rešio da budem neiskren kada je u pitanju moja bolest, vi ovo ne biste čitali. Što je još gore, ne bih negovao uspomenu na ujaka, čije iskustvo mi je najverovatnije spasilo život.

Ovo je bilo za Filipa, za obojicu.

Izvor: B92.net

Podeljeno