Život, smrt, strah, osuda, podrška

Podelite:

Shvatila sam da život ne mogu više da vodim stihijski i da ću morati da ga uzmem u svoje ruke ako hoću da živim. 

Život, smrt, strah, osuda, podrška

U Srbiji je od 1985. do novembra prošle godine zvanično registrovano 2.414 HIV pozitivnih. Procenjuje se da ih ima bar tri hiljade. Od tog broja, do novembra 2009. godine od AIDS-a je umrlo njih 962. Prema dostupnim podacima, 70 ljudi inficiranih HIV-om umrlo je od bolesti i stanja koja nisu specifična za HIV/AIDS. Zaključno sa novembrom 2009. godine u Srbiji sa HIV-om žive 1.382 osobe. 


„Svi smo različiti. Nemamo istu snagu. Ni mentalnu ni fizičku. Moja priča ne važi za druge. Ima ljudi koji, čim čuju dijagnozu, počnu da paniče jer misle da im je to poslednji dan u životu. Samnom nije bilo tako. Od trenutka kada sam shvatila da imam HIV, bila sam svesna toga da moram da smognem snage da uzmem stvar u svoje ruke i pokušam da to okrenem u svoju korist što više mogu. Pre svega, potrudila sam se da o HIV-u saznam što više“, kaže za ELLE četrdesetdvogodišnja Danijela, koja sa HIV-om živi skoro dve decenije. „Početkom devedesetih sa partnerom sam otputovala u Ameriku, u Malibu. Godinu dana kasnije uradila sam test na HIV. Otišla sam u bolnicu, izvadili su mi krv, doktor me nije tešio i nije me držao za ruku, ali potrudio se da mi vrlo oprezno saopšti ’strašnu’ vest. Imala sam 22 godine. Kada sam dobila rezultate, otišla sam kod prijatelja i rekla im: ’Ja sam HIV pozitivna! I vi ste uradili test,

pa mi recite ko još ovde ima HIV, pošto ste svi imali nekakve eksperimente u životu.’ Svi su se uozbiljili. Ispostavilo se da je oko mene u tom trenutku bilo još HIV pozitivnih. Tada se još nije znalo mnogo o tome kako se virus prenosi, što je bilo zbunjujuće. Nisu umeli da me posavetuju kako bi trebalo da se ponašam kod kuće (da li ukućani smeju da piju iz moje čaše i da li da istim peškirom brišemo ruke), ali sam po logici stvari zaključila da ljudima sa kojima sam bila bliska na taj način (čak i intimno) ništane fali. Činjenicu da imam HIV prihvatila sam bez otpora, jer sam bila svesna da mi nije ništa.

Tog trenutka kada sam dobila rezultat, dobila sam, zapravo, saznanje da mi se život menja, ali sâm taj rezultat da sam HIV pozitivna ništa mi nije govorio…” To je kao da mi je neko rekao: ’Evo tebi umrlica, samo bez datuma kada ćeš da umreš.’ E, to me je motivisalo! To što nema datuma, nema unapred određenog kraja. Shvatila sam da od tog trenutka život ne mogu više da vodim stihijski i da ću morati da ga uzmem u svoje ruke ako hoću da živim. Rekla bih da je baš to momenat koji plaši ljude. Saznanje da više ništa neće biti kao pre. U mom slučaju nije bilo straha, ali postala sam svesna da moram da promenim način života. Rekla sam sebi: ’Čekaj malo, imaš 22 godine i nije ti ništa u ovom trenutku.’ Ono što sam tada znala je da, ako zatrudnim, onda mi beba uzima pola imuniteta, pa sam vodila računa o tome da ne ostanem u drugom stanju. Tada se još nije znalo ni kada se ulazi u koju fazu bolesti i ja sam se četiri-pet godina osećala potpuno bezbrižno. Koristila sam kondom tokom seksualnih odnosa da ne bi došlo do prenosa virusa i promenila sam navike.

To je trajalo tri-četiri godine, a kada smo se vratili u Srbiju, neki prijatelji koji su imali HIV počeli su da osećaju posledice bolesti. Neki su dobijali moždane udare, pojedini su vidno propali i to je počelo da me opominje. Meni ništa nije bilo, ali me je to potreslo. I opet sam smogla snagu i rekla: ’To se događa njima. Meni se još ništa ne dešava.’ Moj partner je takođe bio HIV pozitivan, ali za razliku od mene, on o tome uopšte nije želeo da priča i videla sam da je

na smrt preplašen. Za razliku od njega, ja sam pozitivno reagovala na iskustva ostalih. Glavni oslonac bilo mi je to što sam stalno dobijala informacije iz Amerike. Poznanici su mi javljali da žive normalno uprkos bolesti – rade i plaćaju sebi lekove. Onda su, 1997, lekovi stigli i u Beograd i ja sam počela da primam terapiju. U jednom trenutku pila sam sedamnaest lekova dnevno. Kada si student, sedamnaest tableta u džepu je težak teret. Danas pijem tri.

Lekovi su veoma bitni da bi živeo, ali s druge strane, moraš imati podršku. Ja sam je dobila u Udruženju Q-club u Beogradu. Kada bi me pitali šta je važnije, lekovi ili psihosocijalna pomoć, rekla bih – oba. U Srbiji je, međutim, psihosocijalna podrška tek relativno nedavno organizovana. Na tom je nivou da se pacijenti međusobno podržavaju. A nije ista ta i podrška stručnjaka. Nije isto kada te neko zdrav uverava: ’Biće sve u redu.’ Ti mu baš toliko i ne veruješ. A kada ti neko ko to živi iz svog iskustva kaže i kada ti vidiš na njemu da živi normalno, to puno znači. Gledajući marševe HIV pozitivnih u Americi za 1. decembar, postalo mi je jasno da me niko neće iseliti na neko pusto i izolovano ostrvo, i to mi je davalo snagu.

U Evropi je odnos zajednice prema osobama obolelim od AIDS-a vrlo korektan, u šta sam se uverila pre nekoliko godina kada sam sa svojim udruženjem Q-club bila u Kopenhagenu na prijemu koji je gradonačelnik tog grada organizovao u našu čast. Najjači utisak koji sam ponela sa tog puta bio je upravo gradonačelnikov gest i činjenica da ljudi sa HIV-om imaju odličnu komunikaciju sa njim. Taj čovek je napravio prijem za nas u nedelju, upoznao se sa svima nama, uvažio je i nas i naš rad i činilo mi se da je prilično iskren u svemu tome. I u Srbiji se stvari popravljaju,ali još uvek živimo u zemlji u kojoj na sudu mogu da te nazivaju ’sidašem’ a da sudija ne odreaguje.

Lokalna vlast nas ne smatra svojom ciljnom grupom kada su u pitanju događaji koje organizuje.

Upravo taj odgovor – ’niste naš target’ – dobili smo od opštine Vračar, kada smo, kao udruženje, tamo otišli sa predlogom da za 1. decembar organizujemo kampanju za promovisanje prava HIV pozitivnihosoba i ukazivanje na mere prevencije, kako bi se bolest izbegla. Obratili smo se Vračaru jer je upravo na teritoriji te opštine 1981. godine registrovan prvi slučaj HIV-a u zemlji. Opština nas je odbila, ali se posle kraćeg vremena predomislila. Organizovala je kampanju, ali – bez nas. Do sada sam naučila da ne mogu svakome da kažem da sam HIV pozitivna. Ljudi različito reaguju. Neki me podržavaju, neki me se plaše, neki osuđuju.

Ovde, nažalost, mnogi još uvek razmišljaju u stilu ’nije važno što imaš HIV, ali što si morao da budeš gej’. Niko nema pravo da osuđuje, jer AIDS ne pogađa rizične grupe, već one koji se rizično ponašaju. Dešava se da savršene domaćice koje nemaju nikakvo rizično ponašanje virus dobiju od promiskuitetnog muža. Njih ne treba kriviti. A neki ih ipak krive. Najteže pada osuda porodice. Osobi oboleloj od HIV-a je veoma važno da i dalje ostane u krugu te porodice. Kako se radi na tojstigmi i na informisanju osoba, tako su i porodice shvatile da nema nikakve potrebe da odvajaju viljuške i pribor obolelih.

U mom slučaju podrška porodice nije izostala, ali ima slučajeva da porodica obolele izmesti, da im nađe drugi stan, da im šalje novac… Jedna moja drugarica, takođe HIV pozitivna, doživela je takvu sudbinu i jednom prilikom mi je rekla: ’Jao, Danijela, šta bih ja dala da sad sedim na nedeljnom ručku sa njima.’ To je nešto zbog čega kopniš. Ovo sa viljuškom su tehničke stvari. Mnogo je teže izaći na kraj sa osudom zbog nečega što si uradio i zbog čega te tretiraju kao grešku u porodici, jer si ih obrukao na neki način. U tom smislu smo i dalje malograđansko društvo i mislim da to ljude ubija. To što je tvoj peškir metar udaljen od peškira ostalih ukućana ne može da ti zasmeta koliko ti smeta neprihvatanje i činjenica da si ti neka greška, zbog čega počneš da misliš da nisi dovoljno vredan kao čovek i da ti, nakraju krajeva, život i nije potreban.

To je dovoljan okidač da kažeš ’nisam dovoljno vredan kao oni’. U tom trenutku badava i lekovi. Samo počneš da se gasiš. Od 1994, kada sam saznala da sam HIV pozitivna, do 1997. desile su se promene u imunitetu i mom zdravstvenom stanju. Nekada su bile manje, nekada veće. Danas smem da radim sve što rade zdravi ljudi. Vodim normalan život, ne bančim po kafanama, ne koristim droge (što sam nekada radila), hranim se zdravo i dovoljno spavam. Virus se ponaša onako kako mu ja naredim i to mi je najvažnija sporedna stvar u životu. Pre svega mi je život.“

KAKO SE MOŽETE ZARAZITI HIV-om?

•seksom bez zaštite (vaginalnim, analnim ili oralnim) sa zaraženom osobom;

•deljenjem igala ili špriceva (prilikom ubrizgavanja droge) sa zaraženom osobom;

•trudnoćom, rođenjem ili dojenjem kada je majka zaražena HIV-om.

KAKO SE NE MOŽETE ZARAZITI HIV-om?

Poljupcem, grljenjem, dodirom, kijanjem, kašljanjem, bavljenjem sportom, korišćenjem istog pribora za jelo ili toaleta. Ne postoje zabeleženi slučajevi prenošenja zaraze pljuvačkom, znojem ili suzama. Štaviše, ni komarci, buve, niti bilo koji drugi insekti ne prenose HIV.

Izvor: B92.net

Podeljeno